"ZAUVEK ĆE ME PROGANJATI VAPAJI ISPOD RUŠEVINA" Bjelopoljac iz GROTLA stravičnog zemljotresa: Niko se više ne čuje, ostalo je samo da se dođe do žrtava

Ovaj hrabri trgovac se bez razmišljanja uputio u Hataj Kirikhan, koji je potpuno sravnjen sa zemljom

Bjelopoljac Erol Salković, koji godinama živi i radi u Istanbulu, samo je jedan od dobrovoljaca iz čitavog sveta što su pohrlili u pomoć građanima Turske koje je pogodio katastrofalni zemljotres.

Ovaj hrabri trgovac za Informer navodi da se bez razmišljanja uputio u potpuno uništen Hataj Kirikhan.

Odmah po ulasku u grad sravnjen sa zemljom sačekali su ga, kako kaže, krici ljudi koji su se ispod ruševina borili za goli život.

Grad tuge

U Hataju, koji se nalazi nedaleko od granice sa Sirijom, prema zvaničnim podacima srušeno je više od 1.200 zgrada, a naš sagovornik kaže da je to mesto i pre zemljotresa bilo obavijeno tugom i sivilom, jer je u njemu teško živelo čak 400.000 izbeglica iz Sirije.

- Došao sam ovde sa humanitarnom fondacijom i odmah sa ostalima krenuo u akciju spasavanja. Ti očajnički vapaji ljudi koji su ostali zaglavljeni među betonom mislim da će me zauvek proganjati. Prvo smo uspeli da izvučemo stariji bračni par, koji nas je odmah pitao za svoje najbliže... Bilo je užasno objasniti im da oni verovatno nisu živi. Potom smo izvukli jednu bebu, koja nije imala više od pet meseci, ali, nažalost, bila je mrtva. Nikada neću zaboraviti to nežno lice. Sigurno su joj i roditelji nastradali... Zatim smo izneli mladića od dvadesetak godina i on nas je pitao da li su mu živi roditelji, a mi smo ostali nemi - kaže Salković.

Kako navodi, iako je bilo jezivo slušati krike ljudi koji su tražili pomoć iz sravnjenih zgrada, još gori osećaj je bio kada su oni postali sve tiši, a potom potpuno utihnuli, što se dogodilo juče oko 15 časova, kada smo razgovarali sa ovim Bjelopoljcem.

- Duša me boli jer se niko više i ne čuje. Prošlo je više od 30 sati, male su šanse da je bilo ko živ. Tumaramo ulicama grada koji više ne postoji u nadi da ćemo izvući još nekoga, ali čini nam se da je to nemoguća misija. Spasli smo ukupno devetoro ljudi, nadali smo se da ćemo više, ali nije nam se dalo. Čini se da je sada ostalo da se dođe do žrtava kako bi se one dostojanstveno sahranile - navodi Salković.

Kao kula od karata

Sličnu sudbinu u Turskoj doživeo je i naš književnik i advokat Viktor Lazić. U trenutku stravičnog zemljotresa bio je u gradu Adani.

- Nikada nisam ništa slično doživeo. Posebno me je zgrozio prizor kada sam čuo vapaj male devojčice zaglavljene ispod ruševina. Spasioci koji su danonoćno na terenu pokušavali su da utvrde iz kog dela šuta njen glas dolazi, i svim silama se trudili da probiju tunel do nje. U međuvremenu, na moje oči, izvukli su dva beživotna tela. Ali svi smo osluškivali glas devojčice koji se čas čuo, čas gubio. Inače, na ovom mestu gde su izvlačili dete bila je zgrada od 14 spratova, koja se srušila kao kula od karata. Veliki broj ljudi je ostao zatrpan u ruševinama zgrade - navodi Lazić, i dodaje:

- Napravljeno je stotinak šatora za preživele koji čekaju vesti o svojim najmilijima. Turci su se dobro organizovali, unesrećenim građanima pruža se prva pomoć, ima dovoljno i hrane i vode.