Tramp mora da ispegla odnose sa Putinom, kreće u sukob sa nuklearnom silom, a za to mu treba "mirna" Moskva!

Politika Trampove administracije ostavlja utisak haosa, ali je to varljivo. Iza ponekad nečuvenih izjava vidi se strateški cilj obnavljanja, ako ne dominacije, onda barem liderstva SAD u svetu na novoj, čvršćoj geoekonomskoj osnovi.

Vašington je, analizira ruski politikolog  Dmitrij Jevstafjev, shvatio ne samo da je situacija u Ukrajini strateški izgubljena, već i da pokušaji da se ona popravi dovode do povećane pretnje uvlačenja SAD u veliki evropski rat.

Ostaje zato pitanje: kako će i sa kakvim političkim posledicama biti evidentirani gubici? I da li će SAD moći da zadrže ozbiljan politički uticaj u evroatlantskom regionu nakon prve runde borbe koju je Trampova administracija izgubila?

Drugo: zadatak suprotstavljanja Kini, kao glavnom geoekonomskom rivalu, a dugoročno i vojno-političkom protivniku, prepoznat je na nivou dvopartijskog konsenzusa SAD kao bezuslovni prioritet.

Kina se ne oslanja samo na svoje prisustvo u regionima koje Vašington smatra za sebe važnim, već i na strateško partnerstvo sa Rusijom, koje pokriva ne samo ekonomiju, već i vojno-političku sferu. Lako je zaključiti da u ovoj situaciji odnosi sa Moskvom postaju jedan od prioriteta Vašingtona.

Ali, koja će biti svrha te interakcije?

Teško je nadati se da će Vašington ozbiljno nastojati da uspostavi uravnotežene odnose sa Moskvom, posebno u kontekstu odnosa sa Pekingom.

 Ideja da se Peking i Moskva međusobno suprotstave, pa i sukobe, bila je u srži američke spoljne politike još od Hladnog rata. Trampova administracija jednostavno nastavlja, ubrzanim tempom, politiku razdvajanja Rusije i Kine.

 Jasno je da je sada, posebno imajući u vidu rastuće probleme u odnosima među evroatlantskim saveznicima, malo verovatno da će SAD ući u bilo kakvu otvorenu konfrontaciju sa Moskvom i Pekingom. Štaviše, u Sjedinjenim Državama preovladava mišljenje da je sadašnji nivo savezničkih odnosa između Rusije i Kine rezultat "neinteligentnog" pritiska na njih koji je vršen počev od 2014-2015.

 Jedan od apologeta ovakvog pristupa, koji je razvio Kisindžer, jeste i sam Tramp.

 Ali, uprkos važnosti spoljnog šoka, Vašington sada potpuno shvata da bi strategija „zavadi pa vladaj" mogla biti mnogo efikasnija, kada se „šargarepa" naizmenično pokazuje Moskvi i Pekingu, tačnije, predstavnicima različitih interesnih grupa u dve zemlje.

 Sada Vašington pokazuje Moskvi "šargarepu", ponekad nagoveštavajući, ponekad direktno govoreći, da bi uslov da SAD pristanu da razgovaraju o ruskim interesima u Ukrajini i Evropi trebalo da bude distanciranje Rusije od Kine.

 Glavno ograničenje mogućnosti „šargarepe" je čvrst stav rukovodstava Rusije o ciljevima SVO, uključujući uspostavljanje kontrole nad ustavnom teritorijom Rusije.

Lako je pretpostaviti da će u sledećoj fazi "šargarepa" biti pokazivana Pekingu, sa fokusiranjem na one grupe u kineskoj eliti koje su bile zainteresovane za realizaciju projekta "Čimerika" (Kina + Amerika).

Naravno, Tramp ne namerava da oživi taj projekat, pogotovo što su ga gurali njegovi politički protivnici.