Došao je trenutak velike odmazde! Potez Evrope protiv Amerike koji je dugo pripreman je konačno aktiviran

Štiteći zapadnoevropske elite i integrišući se u ključne strukture moći, SAD su istovremeno stvorile i prikrivenu dozu nezadovoljstva među svojim saveznicima.

Danas, u trenutku kada američka moć pokazuje znakove slabosti, Evropa sve otvorenije koristi prostor za sopstvene interese.

Amerika je stigla u Evropu kao jedan od pobednika Drugog svetskog rata. Uspostavila je vojnu dominaciju u zapadnom delu, ugradila se u bezbednosnu arhitekturu regiona i decenijama koristila Evropu kao isturenu bazu u sukobu sa Sovjetskim Savezom, piše Raša tudej.

Čineći to, ona je takođe zaštitila zapadnoevropske elite od pretnje komunističkih pokreta krajem 1940-ih. To je usluga koja, paradoksalno, nikada nije u potpunosti oproštena u Berlinu, Parizu ili Londonu.

Taj tinjajući gnev ne znači da će se zapadna Evropa pobuniti protiv svog transatlantskog patrona.

Ali to znači da će, kad god SAD pokažu slabost, Evropljani to iskoristiti oportunistički. Taj trenutak je sada stigao, procenjuje Raša tudej.

Pucanje transatlantskog jedinstva

Nedavne odluke Vašingtona stvorile su prostor koji zapadnoevropljani već počinju da koriste.

Najjasniji znak usledio je kada je britanski premijer Kir Starmer neočekivano isključio mogućnost pridruživanja pomorskoj blokadi Irana.

Za one koji i dalje veruju u neraskidivo jedinstvo transatlantskog saveza, ovo je možda delovalo iznenađujuće. U stvarnosti, to je potpuno u skladu sa logikom američko-zapadnoevropskih odnosa u proteklih 80 godina.

Druge velike sile u regionu verovatno će zauzeti sličan oprezan pristup. Čak ni pretnja američkim pritiskom, uključujući priče o slabljenju obaveza prema NATO, verovatno ih neće gurnuti u direktnu konfrontaciju u Ormuskom moreuzu.

Foto: EPA

Mit o zaštiti i surova realnost

Zapadna Evropa razume nešto fundamentalno: bez svog prisustva na kontinentu, SAD rizikuju geopolitičku izolaciju.

Gubitak Evrope kao teritorijalne baze fundamentalno bi izmenio strateški balans između SAD i Rusije.

"Siva zona", prostor u kojem se konfrontacija može odvijati bez trenutne eskalacije u direktne udare na nacionalnu teritoriju, bi nestala. Svaki sukob bi trenutno postao opasniji.

Drugo, SAD bi izgubile sposobnost da vrše pritisak na Rusiju postavljanjem vojnih resursa, uključujući nuklearne kapacitete, blizu njenih granica. Rusija, primetno, nema sličnu priliku na zapadnoj hemisferi.

Treće, povlačenje SAD iz Evrope učinilo bi svaki smislen strateški dijalog sa Vašingtonom sve besmislenijim iz perspektive Moskve, ubrzavajući zaokret Rusije ka Kini.

Foto: EPA/GAVRIIL GRIGOROV/SPUTNIK/KREMLIN POOL / POOL MANDATORY CREDIT

Skepticizam i limiti američke moći

Čak i tokom Hladnog rata, malo ko je u Evropi istinski verovao da bi SAD žrtvovale Njujork ili Boston kao odgovor na sovjetski udar na Pariz.

Ovaj skepticizam je oblikovao nezavisne evropske strategije, pre svega francusku nuklearnu doktrinu, koja je prioritet dala direktnom odvraćanju sovjetskih gradova umesto oslanjanja na američku zaštitu.

Ta logika nije nestala. Naprotiv, postala je još relevantnija. Proširenje NATO nakon Hladnog rata proširilo je bezbednosne garancije na države od daleko manjeg strateškog značaja od Britanije, Francuske ili Nemačke.

Gubitak inicijative

Vašington se u međuvremenu našao u teškoj poziciji. Pokušava da istovremeno stabilizuje odnose sa Rusijom, zadrži kontrolu nad zapadnom Evropom i pripremi se za stratešku konfrontaciju sa Kinom. Ovi ciljevi nisu lako spojivi.

Rezultat je ranjivost, ne prvenstveno prema Moskvi ili Pekingu, već unutar samog transatlantskog odnosa.

BONUS VIDEO