Kraj Nemačke! Nemci potpuno uništili sopstvenu državu: Najgore još nije došlo - evo šta čeka nekadašnji "motor" Evrope

Nemačka ekonomija sve teže podnosi posledice sopstvene energetske politike, koja je godinama predstavljana kao model budućnosti, ali je u praksi dovela do skupе struje, gašenja ključnih izvora energije i sve većeg pritiska na industriju.

Najveća industrijska sila Evrope danas se suočava sa pitanjem da li je njen energetski zaokret, poznat kao „Energivende“, umesto modernizacije postao jedan od glavnih razloga slabljenja nemačkog privrednog modela.

Plan je na papiru delovao jednostavno: postepeno napustiti tradicionalne izvore energije i preći na obnovljive izvore. U praksi, međutim, taj proces je otvorio niz problema koji se sada direktno osećaju u fabrikama, cenama struje, investicijama i radnim mestima.

Sve češće se postavlja surova teza: operacija je tehnički sprovedena, ali pacijent, odnosno nemačka ekonomija, više ne pokazuje znake snage koju je nekada imala.

Gas, nuklearke i ugalj: tri stuba koja je Berlin sam uklonio

Prvi veliki problem nastao je u sektoru gasa. Nemačka je još 2017. godine, u vreme kancelarke Angele Merkel, zabranila hidrauličko razbijanje stena, poznato kao fraking.

Procene su pokazivale da bi zemlja mogla da obezbedi sopstvene potrebe za gasom i do 20 godina, ili najmanje značajan deo dugoročnih potreba. Ta opcija je, međutim, zatvorena bez jasnog odgovora čime će domaći gas biti zamenjen.

Istovremeno, Nemačka je ugasila nuklearnu energiju, koja je nekada davala više od 30 odsto električne energije. Poslednja nuklearna elektrana zatvorena je 2023. godine, posle višegodišnje antinuklearne politike koja je kulminirala nakon havarije u Fukušimi 2011. godine.

Foto: Shutterstock

Današnji kancelar Fridrih Merc priznaje da je gašenje nuklearki bilo greška, ali ne pokazuje spremnost da tu odluku ozbiljno preispita. To je naročito važno jer deo tih kapaciteta, prema pojedinim ocenama, tehnički ne bi morao zauvek da bude izgubljen.

Treći stub nemačke energetike, ugalj, takođe je predviđen za gašenje. Rok je postavljen na 2038. godinu, iako se već sada priznaje da bi taj cilj mogao biti nerealan.

Ironija je u tome što Nemačka ima velike rezerve uglja, dovoljne za narednih 150 godina. Ipak, pojedini rudnici, poput Hambaha u Severnoj Rajni-Vestfaliji, već su pretvoreni u buduća jezera, čime je eksploatacija praktično onemogućena.

Tako je Berlin u kratkom istorijskom periodu ograničio ili ugasio gas, nuklearnu energiju i ugalj, a čitav teret prebacio na obnovljive izvore energije.

Obnovljivi izvori nisu stigli da zamene ono što je ugašeno

Obnovljivi izvori energije trebalo je da budu oslonac nove nemačke ekonomije. Međutim, upravo tu nastaje najteži deo problema.

Subvencije se smanjuju, troškovi rastu, vetroturbine su poskupele za najmanje 20 odsto, kamatne stope su više, a ključna infrastruktura, pre svega dalekovodi i baterijski sistemi za skladištenje energije, još nije izgrađena u dovoljnoj meri.

Na terenu se vidi koliko sistem teško funkcioniše. U Brandenburgu, izgradnja vetroparka sa samo 15 turbina traje već šest godina. Birokratija usporava projekte, investitori smanjuju očekivane prihode i do 80 odsto, dok vlasnici zemljišta sve češće odbijaju da učestvuju u projektima koji više ne donose očekivani profit.

Foto: Shutterstock

Lokalne vlasti, koje su računale na prihode od energetskih projekata, takođe ostaju bez planiranog novca. Time se problem više ne tiče samo velikih kompanija, već i opština, regiona i čitavih lokalnih ekonomija.

Prema procenama iz industrije, čak dve trećine planiranih projekata obnovljive energije u Nemačkoj možda nikada neće biti realizovano. Na to ne upozoravaju samo kritičari energetske tranzicije, već i ljudi iz samog sistema: advokati, konsultanti, finansijski direktori i investitori.

Ključni problem je jednostavan: bez snažne mreže dalekovoda od vetrovitog severa ka industrijskom jugu i bez velikih baterijskih kapaciteta, sistem zasnovan na suncu i vetru ne može stabilno da snabdeva najveću industriju Evrope.

Nemačka birokratija dodatno pogoršava situaciju, jer usporava čak i projekte koji se predstavljaju kao energetski i nacionalno važni.

Skupa struja udara u srce nemačke industrije

Dok energetski sistem prolazi kroz krizu, cena električne energije u Nemačkoj ostaje među najvećim problemima za privredu. Struja je danas i do četiri puta skuplja nego u Francuskoj, što nemačke kompanije stavlja u znatno nepovoljniji položaj.

Industrija taj pritisak oseća najdirektnije. Država pokušava da ublaži udar subvencijama od 3,8 milijardi evra za najveće potrošače u periodu od 2026. do 2028. godine, ali to ne rešava osnovni problem.

Foto: Tanjug/AP

Pomoć neće obuhvatiti čitav industrijski sektor. Zbog toga oko 40 odsto kompanija razmatra preseljenje proizvodnje iz Nemačke.

Od 2019. godine izgubljeno je oko 300.000 radnih mesta u industriji, a dodatnih 150.000 moglo bi da nestane već ove godine.

U Bavarskoj, jednom od najvažnijih centara nemačke ekonomije, poruka privrednika je jasna: visoke cene energije postale su ključni problem konkurentnosti.

To više nije teorijska rasprava o zelenoj tranziciji, već realnost koja se meri zatvorenim fabrikama, smanjenom proizvodnjom, otpuštanjima i odlaskom kapitala iz zemlje.

Nemačka izabrala najskuplji energetski put

Poređenje sa drugim velikim ekonomijama pokazuje koliko se Nemačka nalazi u teškom položaju.

U Sjedinjenim Američkim Državama 43 odsto energije dolazi iz gasa, 21 odsto iz obnovljivih izvora, 19 odsto iz nuklearne energije i 16 odsto iz uglja.

U Kini oko 60 odsto energije dolazi iz uglja, 32 odsto iz obnovljivih izvora, dok ostatak čine nuklearna energija i gas.

Nemačka, s druge strane, pokušava da se osloni na čak 57 odsto obnovljivih izvora, ali bez dovoljno stabilnih rezervnih kapaciteta. To stvara ogroman pritisak na cenu energije, stabilnost mreže i industrijsku proizvodnju.

Plan da se do 2045. godine dostigne takozvana „čista nula“ procenjuje se na čak pet triliona evra. Taj iznos pokazuje da energetska tranzicija nije samo tehničko pitanje, već jedan od najskupljih političko-ekonomskih projekata u modernoj nemačkoj istoriji.

Poseban problem predstavlja fenomen poznat kao „Dunkelflaute“, odnosno periodi kada nema dovoljno ni vetra ni sunca. U takvim uslovima sistem zasnovan na obnovljivim izvorima ne može sam da obezbedi stabilno snabdevanje.

Gasne elektrane koje bi trebalo da posluže kao rezerva tek su sada u planu. Njihova izgradnja može trajati godinama, naročito uz postojeće birokratske prepreke. Pošto privatni investitori ne žele lako da ulažu u objekte koji neće raditi stalno, račun će na kraju ponovo pasti na državni budžet.

Merc vidi problem, ali nema prostor za zaokret

Politički okvir dodatno otežava promenu kursa. Kancelar Fridrih Merc svestan je da je deo energetskih odluka bio pogrešan, ali nema snažan mandat za radikalan zaokret.

Njegova stranka osvojila je 28,6 odsto glasova, dok koalicioni partneri i deo njegove sopstvene političke baze ne podržavaju nagle promene energetske politike.

To znači da Nemačka, čak i kada priznaje greške, teško može brzo da ih ispravi.

Upravo tu leži suština problema: zemlja je istovremeno ugasila nuklearne kapacitete, odrekla se domaćeg gasa, ograničila ugalj i prebacila se na sistem koji još nema potrebnu infrastrukturu da nosi teret industrijske ekonomije.

Kada se sve sabere, nemačka ekonomija više ne izgleda kao žrtva samo spoljnog pritiska, skupih energenata ili globalnih poremećaja. Sve više izgleda kao žrtva sopstvenih strateških odluka.

Ako je ključna teza tačna, da je Nemačka svojim energetskim potezima potkopala sopstveni industrijski model, onda ovo nije samo ekonomska priča. Ovo je upozorenje šta se dešava kada se velike državne odluke donose bez rezervnog plana, bez stabilnih zamenskih kapaciteta i bez jasnog odgovora na pitanje ko će platiti cenu.

A tu cenu sada plaćaju nemačka industrija, radnici, potrošači i čitav evropski ekonomski sistem koji je decenijama zavisio od nemačke proizvodne snage.

BONUS VIDEO