Da li će fudbal spasiti svet? (FOTO)

Nemiri, bolesti i sukobi obeležili su nedelju za nama, ali svet nije prestao da sanja, stvara, voli i veruje da sutra može biti bolje.

Postoje nedelje kada fotografije ne mogu da se slože oko toga kakav je svet zapravo.

Na jednoj strani gore ulice. U Belfastu se ponovo bude slike za koje se verovalo da pripadaju prošlosti. U Keniji nemiri ne jenjavaju, strah od bolesti i neizvesnosti širi se brže od dobrih vesti. Negde drugde padaju bombe, ljudi napuštaju domove, a naslovi podsećaju da je mir i dalje privilegija, a ne podrazumevano stanje.

A onda, gotovo istovremeno, svet obuzima fudbalska groznica.

Svetsko prvenstvo u fudbalu je počelo! Stadioni su puni. Navijači pevaju. Milioni ljudi raspravljaju o golovima, penalima i transferima kao da se ništa drugo ne događa. U nekom drugom gradu aukcijska kuća prodaje umetničko delo vredno osam miliona evra. Kolekcionari podižu tablice, telefoni zvone, a čekić označava još jednu rekordnu kupovinu.

Na prvi pogled, deluje kao ravnodušnost.

Ali možda nije.

Možda je to stari ljudski instinkt da se život ne prepusti katastrofi.

Jer čovek je neobično biće. Dok sluša vesti o ratu, planira letovanje. Dok prati slike požara, kupuje karte za koncert. Dok svet raspravlja o krizama, neko uređuje baštu, zaljubljuje se, pravi tortu za rođendan ili vodi dete na fudbalsku utakmicu.

Ne zato što ignoriše stvarnost.

Već zato što odbija da joj prepusti sve.

Jedna od fotografija ove nedelje dolazi iz Barselone. Hiljade ljudi okupile su se oko veličanstvene crkve Sagrada familija dok su svetla i vatromet obasjavali njene tornjeve. Poseta pape pretvorila je grad u pozornicu radosti i zajedništva.

A sama bazilika nosi posebnu simboliku. Gradnja je počela davne 1882. godine prema viziji genijalnog arhitekte Gaudija. Više od jednog veka kasnije i dalje se dovršava. Generacije su dolazile i odlazile, ratovi su počinjali i završavali se, carstva nestajala, tehnologije se menjale, a ljudi su nastavili da grade ono što su njihovi preci započeli.

Možda upravo zato Sagrada Familija danas izgleda kao metafora čovečanstva.

Nikada završena. Ponekad oštećena. Često osporavana. Ali uvek u izgradnji.

Foto: Tanjug Ap Emilio Morenatti

Fotografije nedelje podsećaju nas da živimo u vremenu velikih kontrasta. Dok jedni beže od nasilja, drugi slave pobedu svog tima. Dok negde odjekuju sirene, drugde se nazdravlja umetnosti i lepoti. Dok se jedni bore za goli opstanak, drugi planiraju budućnost.

I možda baš u tome leži odgovor na pitanje kako ljudska vrsta opstaje toliko dugo.

Ne zato što je svet miran. Nije nikada bio. Već zato što ljudi, uprkos svemu, nastavljaju da grade svoje male oaze smisla. Navijaju, stvaraju, vole, sanjaju.

Jer nada nije odsustvo problema. Nada je odluka da život ima smisla uprkos njima.

A, kada dovoljno ljudi donese odluku da ispuni svoje snove, svet počinje da liči na mesto na kojem zaista želimo da živimo. Citat Viktora Igoa (pisac Jadnika) možda najbolje objašnjava zašto nada umire poslednja: „Čak i najtamnija noć će proći, a sunce će ponovo izaći.”

Nije na nama da čekamo bolji svet. Na nama je da ga svakog dana, malim izborima, stvaramo.