Jedna pogrešna procena sve srušila? Tramp gubi bitku za Bliski istok!

Donald Tramp nalazi se pred ozbiljnim iskušenjem kada je reč o svojoj politici na Bliskom istoku.

Donald Tramp je tokom drugog predsedničkog mandata izgradio spoljnu politiku na pritisku, tarifama i demonstraciji moći, ali se na Bliskom istoku suočio sa protivnikom koji odbija da prihvati njegova pravila.

Sporazum o prekidu vatre, postignut uz njegovo posredovanje, raspada se, dok Bela kuća još nije pokazala jasnu vojnu ili diplomatsku strategiju prema Teheranu.

Na 136. dan sukoba sa Iranom Tramp je predstavio plan prema kojem bi brodovi plaćali prolazak kroz Ormuski moreuz u zamenu za zaštitu od iranskih snaga. Već 137. dana odustao je od naplate, nakon protesta arapskih saveznika koji nisu želeli da plaćaju prolazak svojih plovila.

Operacija planirana da traje između četiri i šest nedelja tako je ušla u 20. nedelju, a česte promene odluka pokazale su ograničenja improvizovanog pristupa.

Tramp je u ponedeljak najavio naknadu u visini od 20 odsto vrednosti tereta koji se prevozi kroz Ormuski moreuz. Time je protivrečio stavu sopstvene administracije da bi takva naplata predstavljala neprihvatljivo kršenje međunarodnog prava. Posle telefonskih poziva zabrinutih lidera arapskih država Persijskog zaliva, odluku je povukao već u utorak, navodi The New York Times.

Promena je pokazala da saveznici nisu bili konsultovani pre objavljivanja plana ili da su njihove primedbe bile zanemarene. Tramp je potom saopštio da su zalivske države umesto naknade obećale trgovinske i investicione sporazume, ali nije rekao o kakvim ulaganjima je reč niti je izneo podatke o konkretnim obavezama.

- Oni će izvršiti velika ulaganja u SAD, a to mi se mnogo više dopada“, rekao je novinarima. „Ne sviđa mi se koncept naknade - izjavio je dan pošto je njeno uvođenje opisao kao jednostavno „pitanje pravičnosti“.

Tramp je po povratku na vlast prošle godine uspeo da izvrši pritisak na saveznike u NATO-u da povećaju vojne izdatke, izdejstvuje ustupke trgovinskih partnera i praktično preuzme vlast u Venecueli jednodnevnom operacijom komandosa.

Hvalio se i da je možda najmoćniji čovek u svetskoj istoriji. Međutim, sredstva kojima su SAD nametale svoje interese u drugim delovima sveta nisu dala iste rezultate u Persijskom zalivu.

Profesor Vali Nasr, koji je savetovao američke predsednike i državne sekretare o Bliskom istoku, ocenio je da se Tramp suočio sa državom koja ne želi da igra prema njegovim pravilima.

- Ta pravila podrazumevaju da se poklonite, poljubite prsten, kažete mu koliko je divan i pokušate da dobijete ustupke na koje je spreman - rekao je Nasr.

Analitičarka Suzana Maloni smatra da su Trampovom odlučnom nastupu tokom drugog mandata pomogli sreća i povremena spremnost drugih država da doprinesu smirivanju situacije. Prema njenim rečima, ništa što se dogodilo u prethodnih 47 godina nije moglo da mu pruži osnov za očekivanje da će Teheran krenuti tim putem.

Džon Hana, nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost potpredsednika Dika Čejnija, ranije je podržavao ograničenu primenu vojne sile radi sprečavanja Irana da proizvede nuklearno oružje.

Sada tvrdi da je Tramp, pokretanjem „masovnog udara radi obezglavljivanja“, potcenio teokratsku strukturu vlasti nastalu posle Iranske revolucije 1979. godine i precenio sposobnost SAD da je sruše.

- Gledano unazad, jasno je da je ovo sukob zasnovan na fatalno pogrešnim pretpostavkama - rekao je Hana. Najštetnijom smatra Trampovu očiglednu uverenost da je iranski revolucionarni režim krhka kula od karata koja će se srušiti pod američkim vazdušnim udarima i ratobornim objavama na društvenim mrežama.

Prema njegovoj oceni, problem je dodatno pogoršalo odsustvo strogog aparata za nacionalnu bezbednost koji bi osporavao predsednikove pretpostavke oslanjajući se na znanje i iskustvo profesionalaca iz oblasti spoljne politike, odbrane i obaveštajnog rada.

Prošlog meseca potpisan je memorandum o razumevanju kojim je trebalo privremeno zaustaviti borbe, ali su nova dejstva već narušila prekid vatre. Dogovor nije bio zamišljen kao trajno rešenje, već kao mera kojom bi oružje utihnulo na 60 dana, dok dve strane razgovaraju o najspornijim pitanjima, prvenstveno budućnosti iranskog nuklearnog programa. Nemogućnost održavanja privremenog sporazuma dodatno otežava izglede za trajan dogovor koji bi zahtevao bolne kompromise.

Tramp je potom naredio obnavljanje pomorske blokade Ormuskog moreuza i zapretio „dobrim, velikim udarom“ na planinu Kirka, utvrđeni objekat u blizini jednog od glavnih iranskih nuklearnih postrojenja. Ipak, zbog protivljenja javnosti sukobu nije pokazao da je spreman da obnovi bombardovanje punog obima kojim su borbe počele.

Istovremeno je nagovestio nove pregovore, ali nije objasnio zbog čega bi sada uspeli razgovori koji su prethodno propali. Izrazio je i duboku sumnju da će do njih uopšte doći, što bi moglo predstavljati pokušaj smanjivanja očekivanja.

Procena Bele kuće, prema ponašanju predsednika, jeste da SAD mogu duže da izdrže zbog veoma lošeg stanja iranske ekonomije. Teheran, sa druge strane, računa da može da nadživi Trampovu strategiju zbog političke osetljivosti cena goriva uoči američkih izbora na polovini predsedničkog mandata.

Aron Dejvid Miler, bivši učesnik bliskoistočnih mirovnih pregovora, smatra da je Tramp sateran u ugao pred surovim i upornim protivnikom. Kao ciljeve Teherana naveo je očuvanje uticaja nad moreuzom i novootkrivenu težnju ka hegemoniji u Persijskom zalivu, koji sada ograničavaju mogućnosti američkog predsednika.

Miler je podsetio da je Iran već obeležio nasleđe jednog predsednika, misleći na Džimija Kartera i talačku krizu od 1979. do 1981. godine. Ukoliko vreme ostane na strani Teherana, ocenio je da bi iransko pitanje moglo da naruši ili uništi nasleđe još jednog predsednika.

Eliot Abrams, koji je radio u strukturama nacionalne bezbednosti više republikanskih administracija, uključujući prvi Trampov mandat, odbacuje takvo poređenje. On smatra da Iran nije poremetio Trampove šire planove i da će za većinu Amerikanaca ostati sporedno pitanje sve dok u sukobu ne počnu da ginu američki državljani.

Prema Abramsovim rečima, izazovi povezani sa Ukrajinom, Kubom i Kinom ne zavise od Irana, zbog čega iransko pitanje treba posmatrati u odgovarajućim razmerama. Ukazao je i da među demokratama raste neslaganje oko Izraela i Palestinaca, koje je već imalo važnu ulogu na pojedinim stranačkim izborima za Kongres. Zbog toga smatra da upravo demokratama preti mogućnost da bliskoistočna tema, posebno Izrael, preuzme njihovu političku agendu.

Promene nisu ograničene na Ormuski moreuz. Kada je prošlog meseca potpisao sporazum o prekidu vatre, Tramp je iranske pregovarače opisao kao veoma racionalne, snažne i pametne ljude sa kojima je bilo prijatno sarađivati.

Tri nedelje kasnije nazvao ih je „ološem“ i „bolesnim ljudima“ kojima upravljaju bolesni ljudi. Na pitanje šta se promenilo, odgovorio je: „Upoznao sam ih.“

Abas Milani, stručnjak za iranske studije, smatra da Tramp nema strategiju prema Iranu i da se oslanja na instinkt dok istovremeno sledi dva međusobno suprotstavljena cilja. Sa jedne strane Teheranu nudi sporazum i mogućnost pretvaranja Irana u naprednu ekonomiju, dok sa druge govori o uništenju njegove civilizacije.

Milani se slaže sa procenom da Iran želi mirni sporazum i smatra da mu je dogovor očajnički potreban zbog ekonomije koja je u slobodnom padu. Ipak, optužio je Trampa da je na pregovore poslao ljude koji ne poznaju region, njegovu složenu istoriju ni važne pojedinosti.

Prema njegovoj oceni, američki predsednik nikada nije u potpunosti razumeo prirodu iranskog režima, koji se razlikuje od drugih sistema vlasti, deluje neočekivano i spreman je da učini sve kako bi opstao.