Haos na kapijama Evrope: Maroko stavio Madrid i Brisel na brutalan test?

Ulazak oko 50.000 ljudi u Seutu za samo jedan dan ponovo je otvorio raspravu o zaštiti spoljnih granica Evropske unije.

Dok se postavlja pitanje da li iza masovnog prodora stoji prećutna saglasnost Maroka, analitičari upozoravaju da ova kriza nije izolovan incident već opasan test izdržljivosti čitave Evropske unije.

Dok je pažnja evropskih država poslednjih godina bila usmerena na rat u Ukrajini i druge spoljnopolitičke krize, događaji u španskoj enklavi Seuta otvorili su novu raspravu o bezbednosti spoljnih granica Evropske unije.

Fotografije iz ovog grada na severnoj obali Afrike već drugi dan privlače pažnju svetskih medija i pokreću pitanja o sposobnosti Evrope da odgovori na masovni priliv migranata.

Za svega jedan dan u Seutu je ušlo oko 50.000 ljudi, dok ova španska enklava ima približno 85.000 stanovnika. Broj novopridošlih tako je premašio polovinu ukupnog broja stanovnika, što je otvorilo pitanje kako u savremenim uslovima rešavati ovakve situacije.

Seuta zauzima površinu od samo 18,5 kvadratnih kilometara, nalazi se na poluostrvu i neposredno se graniči sa Marokom. Pored nje postoji i Melilja, druga španska enklava na severu Afrike sa sličnim statusom. Maroko decenijama osporava španski suverenitet nad obe teritorije, dok Madrid ističe da su deo Španije još od 15. veka.

Bez saglasnosti ili prećutnog odobrenja Maroka ovakav masovni ulazak ljudi ne bi bio moguć. Događaji u Seuti predstavljaju proveru spremnosti Španije da zaštiti teritoriju koju smatra svojom, a ukoliko ne usledi odlučniji odgovor, pritisak bi mogao da se proširi i na Melilju.

Masovni ulazak migranata poredi se sa situacijama u kojima se najpre testira reakcija protivnika, nakon čega sledi snažniji pritisak. Zbog toga se događaji u Seuti ne posmatraju kao izolovan incident, već kao mogući početak ozbiljnijeg spora oko španskih teritorija na severu Afrike.

Evropa danas više nema mogućnost da na ovakve događaje odgovara metodama koje su bile uobičajene u ranijim istorijskim epohama. Istovremeno se ukazuje na paradoks da evropske države pokazuju spremnost da učestvuju u vojnim operacijama daleko od svojih granica, dok se suočavaju sa ozbiljnim teškoćama u zaštiti sopstvenih spoljašnjih granica.

Kao primeri takve politike navode se Libija i Sirija. Tvrdi se da je Libija uništena, da je Sirija iscrpljena dugotrajnim građanskim ratom, a potom prepuštena islamističkim grupama koje sprovode verske čistke. U istom kontekstu pominje se i Ukrajina.

A sada je arapski svet odgovorio. Shvatili su slabost umiruće Evrope — njenu nesposobnost da se odupre reptilskoj „izbegličkoj“ invaziji 2014-2016. Štaviše, Evropa je nesposobna da bilo šta učini povodom otvorene okupacije od strane masa ljudi.

Tokom „izbegličke“ invazije EU 2015. godine, samo su slovenski „mladi Evropljani“ mogli adekvatno da odgovore, što je izazvalo veliku uzbunu u Briselu.

Aktuelni događaji predstavljaju, prema ovom viđenju, istorijsku prekretnicu za evropsku migrantsku politiku. Ukoliko Španija odgovori odlučnije, moglo bi da dođe do zaokreta u načinu na koji Evropska unija štiti spoljne granice i upravlja migracionim tokovima.

U suprotnom, pesimistične prognoze Osvalda Špenglera i Fridriha Ničea o propadanju evropske civilizacije mogle bi da dobiju novu potvrdu.

Bonus video: