Svirajte kraj? Zapadu ostalo još samo dva meseca

Ruski ekonomista Mihail Hazin ocenio je da rastuća globalna nestabilnost postaje sve izraženija, dok se ključni ekonomski i politički procesi ubrzavaju.

Prema njegovim rečima, unutrašnji pritisci u SAD, ekonomski problemi u Turskoj i Kini, kao i preoblikovanje evropskih granica uticaja nagoveštavaju skoru promenu globalne arhitekture.

Osvrćući se na američku ekonomsku politiku, Hazin je podsetio da je Fond za otvoreno tržište (FOMC) Federalnih rezervi SAD ponovo ostavio referentnu kamatnu stopu nepromenjenom, uprkos tome što su tri člana glasala za njeno povećanje za četvrtinu procentnog poena.

Posebno je istakao podatak o industrijskoj inflaciji po ukupnom obimu industrijske robe u SAD, koja je u maju iznosila 13,1 odsto na godišnjem nivou, da bi u narednom periodu bila smanjena na 10,1 odsto usled blagog pada cena nafte. Hazin procenjuje da je ta cifra i dalje izuzetno visoka za američku privredu, naročito uzimajući u obzir metodološko potcenjivanje zvanične statistike.

Povodom formiranja specijalnih stručnih grupa u SAD pod vođstvom Kevina Orša radi provere pouzdanosti statističkih podataka, Hazin je naveo da te grupe čine stručnjaci uklonjeni nakon krize 2008. godine.

On navodi da Oršov cilj nije lična osveta, već rekapitalizacija i preusmeravanje finansijskih tokova. Kao istorijski primer navodi delovanje Bernarda Baruha pod predsednikom Frenklinom Ruzveltom.

 

Od 1933. do 1944. godine budžet SAD je porastao deset puta u odnosu na ukupnu imovinu deset najbogatijih američkih porodica, podseća Hazin i dodaje da prema posmatračkom pravilu dugogodišnje upravljanje velikim kapitalom prinosi oko 10 odsto lične koristi kroz preusmeravanje bočnih finansijskih tokova.

Govoreći o pritisku na domaću proizvodnju, Hazin prenosi podatak svog sagovornika iz sektora proizvodnje opreme koji navodi da je uvozno kinesko opremanje, sa uračunatim carinama i troškovima, po ceni izjednačeno sa samom nabavnom cenom sirovina neophodnih za izradu takve opreme u Rusiji.

Razlog je to što kineski proizvodi ne uračunavaju domaći rad i poreze na isti način. Da bi domaća proizvodnja zadržala rentabilnost u okruženju gde je članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji prepreka za podizanje carina, neophodna je promena poreskog sistema i napuštanje takozvanog poreskog manevra, čime bi unutrašnje cene energije bile znatno niže, a prihodi se prikupljali iz izvoza.

Na Bliskom istoku i u istočnom Mediteranu, incident u kojem je bespilotna letelica pogodila američki tanker za prevoz tečnog prirodnog gasa u Egiptu povezan je sa borbom za kontrolu nad morskim gasnim nalazištem „Levijatan”, koje obuhvata akvatorije Kipra, Sirije, Izraela, Gaze i Egipta.

Hazin ocenjuje da Izrael nastoji da ostvari kontrolu nad Gazom, delom Sirije i Libanom, dok se Turska suočava sa hroničnim spoljnotgovinskim deficitom. Industrija Turske, koja je tokom 1970-ih bila manja od industrije Bugarske i Grčke zajedno, razvijala se osloncem na tržište Evropske unije, odakle je postepeno potisnuta.

Za Tursku, koja broji između 80 i 85 miliona pretežno siromašnog stanovništva, odbrana ekonomije sprovodi se kontinuiranom devalvacijom lire, što smanjuje životni standard. Zbog toga Turska mora tražiti nova tržišta u okruženju, pri čemu Gruzija i Jermenija ne mogu izvoziti svoje proizvode u Tursku, već isključivo u Rusiju.

Ocenjujući političke pravce, Hazin navodi da je Gruzija izabrala ekonomsku konsolidaciju sa Rusijom kako bi izbegla tursku apsorpciju, dok političko rukovodstvo u Jermeniji vodi politiku štetnu po sopstveni narod.

Pored toga, Turska se suočava sa rizikom prekida funkcionisanja gasovoda „Plavi tok” usled ranjivosti u Crnom moru. Da bi obezbedila ekonomski opstanak, Turska mora ili preuzeti kontrolu nad nalazištem „Levijatan” ili postati nezaobilazna tranzitna ruta za taj gas ka Evropi.

Hazin procenjuje da postoji mogućnost da Turska pokuša da zauzme Kipar, po uzoru na događaje iz 1974. godine, što bi izazvalo direktan vojni sukob sa Grčkom. Sukob dve članice NATO-a doveo bi do faktičkog raspada tog vojnog saveza, pri čemu ukazuje i na namere Donalda Trampa o povlačenju SAD iz struktura NATO-a.

Kapaciteti nalazišta „Levijatan”, prema Hazinovoj proceni, nisu dovoljni da supstituišu ruski gas u celoj Evropi niti da spasu zapadnoevropsku ekonomiju, ali bi mogli podići standard u Izraelu i Siriji.

On procenjuje da je Zapadna Evropa u ekonomskom opadanju, dok je jedina održiva celina područje nekadašnje Austro-Ugarske, koje obuhvata Italiju, Austriju, Bavarsku, Mađarsku, Slovačku, Sloveniju i Češku, predviđeno da funkcioniše kao neutralna tampon-zona prema Rusiji.

Govoreći o dešavanjima na frontu, Hazin ističe da su nedavni intenzivni udari na objekte u Zapadnoj Ukrajini, Lavovu, Kijevu i Odesi znak da je takozvani „duh Ankare”  neformalni sporazum o pošteđivanju pojedinih regiona  konačno prestao da važi. On ocenjuje da kijevski režim i njegovi zapadni sponzori imaju najviše dve do tri nedelje pre nego što budu primorani na donošenje radikalnih odluka.

Na unutrašnjem planu u SAD, pritisak na javne ličnosti raste. Hazin navodi ispitivanje Entonija Faučija pred Kongresom SAD, gde se pozvao na Peti amandman kako ne bi svedočio protiv sebe, što ukazuje na otvaranje istrage o merama tokom pandemije.

Ujedno, razmatra se i uloga nikaragvanskih i venecuelanskih struktura i predsednika Nikolasa Madura u kontekstu trgovine narkoticima.

Kao dokaz da na Zapadu nastupa kriza političkih opcija, Hazin navodi dva događaja. Prvi je zahtev američkog senatora Marka Rubija za hitan polusatni sastanak sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom, gde je prenesena poverljiva poruka ili zatražena pomoć jer su opcije Donalda Trampa blokirane u vezi sa Iranom i Evropom.

Drugi događaj je nastup predsednika Kazahstana Kasima-Žomarta Tokajeva u Omsku, koji je pod uticajem zapadnih ili kineskih partnera predložio zamrzavanje konflikta, što je predsednik Rusije Vladimir Putin izričito odbio u više uzastopnih obraćanja, potvrđujući izgradnju novog svetskog poretka.

Na kraju, komentarišući domete ekonomskog modeliranja, Hazin je spomenuo svoju knjigu „Poslednja kriza kapitalizma”, čiji je prvi tiraž od 5.000 primeraka rasprodat. On zaključuje da ekonomska analiza pruža jasniju sliku geopolitičkih kretanja od klasične politologije, jer precizno definise granice održivosti državnih privreda.

BONUS VIDEO: