Razotkriveno! Moskva nudila mir, Vašington povukao radikalan potez

Džefri Saks tvrdi da je Rusija početkom devedesetih želela tržišnu ekonomiju, demokratiju i mirne odnose sa Zapadom.

Vašington je, međutim, nestanak Sovjetskog Saveza video kao priliku za širenje sopstvene moći, a važnu ulogu u toj odluci imao je savet Henrija Kisindžera.

Početkom devedesetih godina pojavila se istorijska prilika kakva se u međunarodnim odnosima veoma retko pruža. Hladni rat je bio završen, Sovjetski Savez više nije postojao, a nova Rusija pokušavala je da izgradi tržišnu ekonomiju i potpuno drugačiji odnos sa zapadnim državama.

U tom trenutku nije postojala današnja vojna konfrontacija, niti je Rusija imala političku, ekonomsku i vojnu snagu koju poseduje tri decenije kasnije.

Otvorila se mogućnost za stvaranje novog evropskog poretka zasnovanog na saradnji država koje su do tada bile suprotstavljene.

Jeljcin verovao da će Amerika pomoći Rusiji

Američki ekonomista Džefri Saks, koji je u tom periodu imao neposredne kontakte sa ruskim rukovodstvom, u razgovoru sa Paskalom Lotazom opisao je svoj susret sa tadašnjim ruskim predsednikom Borisom Jeljcinom.

Prema Saksovim rečima, Moskva je očekivala da može da postane normalna demokratska država, izgradi uspešnu tržišnu ekonomiju i živi u miru sa Sjedinjenim Američkim Državama i ostatkom Zapada.

Rusko rukovodstvo verovalo je da će Vašington podržati takav razvoj događaja. To očekivanje se, prema Saksovom viđenju, pokazalo kao velika zabluda.

Amerika ostala jedina supersila

U američkom političkom i bezbednosnom establišmentu postojala je potpuno drugačija računica.

Nestankom Sovjetskog Saveza, Sjedinjene Američke Države ostale su jedina globalna supersila. Deo američke strateške elite procenio je da tu prednost treba iskoristiti za oblikovanje međunarodnog sistema prema interesima Vašingtona.

Koliko su se tadašnje koncepcije budućih odnosa sa Rusijom razlikovale pokazala je rasprava iz 1994. godine između bivšeg američkog ambasadora u Moskvi Džeka Metloka i nekadašnjeg državnog sekretara Henrija Kisindžera.

Metlok upozoravao na posledice

Metlok se otvoreno protivio širenju NATO-a prema ruskim granicama.

Njegova logika bila je jednostavna: Hladni rat je završen, Rusija u tom trenutku nije predstavljala neposrednu pretnju, a poverenje između nekadašnjih protivnika tek je počelo da se obnavlja.

U takvim okolnostima nije video bezbednosni razlog zbog kojeg bi se zapadni vojni savez širio na istok i približavao teritoriji Rusije.

Kisindžer video priliku u ruskoj slabosti

Henri Kisindžer zastupao je potpuno drugačiji pristup. Tokom rasprave priznao je da Rusija u tom trenutku nije predstavljala pretnju, kao i da bi proširenje NATO-a moglo da izazove neprijateljstvo Moskve prema Zapadu.

Uprkos tome, smatrao je da upravo slabost tadašnje Rusije predstavlja jedinstvenu priliku za zapadne države.

Suština njegove računice bila je da novu stratešku realnost treba uspostaviti dok je Rusija slaba, umesto čekati trenutak kada će ponovo ojačati i biti sposobna da se suprotstavi zapadnim planovima.

Ova rasprava otkrila je mnogo dublju dilemu koja je postojala u američkoj spoljnoj politici nakon 1991. godine.

Zapad izabrao dominaciju

Prva mogućnost bila je da se završetak Hladnog rata posmatra kao zajednička pobeda koja otvara prostor za trajni mir i saradnju u Evropi.

Druga mogućnost bila je da se raspad Sovjetskog Saveza tretira kao američka geopolitička pobeda koja omogućava dalje širenje prostora pod zapadnom kontrolom.

Na kraju je prevagnula druga logika.

Džefri Saks taj period opisuje kao vreme ogromnog samopouzdanja američkih stratega. Sjedinjene Američke Države počele su sebe da doživljavaju kao nezamenljivu naciju, jedinu svetsku supersilu i državu koja ima pravo da određuje pravila međunarodnog poretka.

Prave posledice takve strategije postale su vidljive tek mnogo godina kasnije.

Rusija nije zauvek ostala slaba

Rusija nije trajno ostala u položaju slabosti u kojem se našla nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Njena državna struktura se vremenom konsolidovala, oružane snage su obnovljene, a njen međunarodni položaj značajno se promenio.

Istovremeno su institucije i bezbednosni aranžmani koje je Zapad proširio tokom perioda ruske slabosti ostali na svojim mestima.

Odluka koja je tokom devedesetih izgledala kao korišćenje jedinstvene istorijske prilike tako se pretvorila u jedan od izvora dugoročne konfrontacije Rusije i Zapada.

Najvažnije pitanje više nije samo zbog čega su se odnosi Moskve i zapadnih država toliko pogoršali, već i da li je takav razvoj događaja uopšte bio neizbežan.

Početkom devedesetih alternativa je postojala. Upravo zbog toga su odluke donete u tom periodu presudne za razumevanje današnje krize u Evropi.

BONUS VIDEO: