(VIDEO) Evo kako će se aktivirati član 5! Šef NATO se izlanuo i rekao nešto što mu sada nije trebalo

Generalni sekretar NATO Mark Rute ponovo je ukazao na jednu od ključnih karakteristika člana 5 Severnoatlantskog ugovora: njegova namerna strateška neodređenost. Napad na jednu članicu smatra se napadom na sve, ali ugovor ne propisuje da svaka druga članica mora automatski da pošalje svoje vojnike u rat.

Rute je u septembru govorio o tome da NATO ima čitav niz mogućih odgovora i da neće unapred otkrivati njihov obim i prirodu. Kako je objasnio, deo reakcija bio bi javan, dok bi druge mere ostale poverljive. Takođe, odgovor ne mora nužno biti simetričan u odnosu na napad.

- Ponekad ćemo pomoći, ponekad nećemo - Rute je objasnio.

Generalni sekretar NATO Mark Rute je izjavio da je Član 5 sporazuma posebno formulisan na način da saveznici možda čak ni ne razumeju da li će dobiti pomoć ili ne.

- Član 5 je namerno dvosmislen. Zato nikada nećete čuti od nas da li se na njega poziva ili ne. Ne želimo da prosvetimo naše neprijatelje. Imamo čitav niz opcija za odgovor. Neke od njih nikada nećete videti, jer ih ne objavljujemo javno. I nisu uvek simetrične. Ponekad da, ponekad ne... - izjavio je Rute.

Šta zapravo znači član 5 NATO?

Član 5 kaže da će se oružani napad na jednu ili više članica u Evropi ili Severnoj Americi smatrati napadom na sve članice. Međutim, nakon toga svaka članica preduzima "takvu akciju koju smatra neophodnom", uključujući, ali ne obavezno, upotrebu oružane sile.

Član 5 predstavlja obavezu pružanja pomoći, ali ne propisuje identičan vojni odgovor svih članica. Jedna država može poslati borbene jedinice, druga može obezbediti vazdušnu odbranu, logistiku, obaveštajne podatke ili drugu vojnu podršku, dok priroda pomoći zavisi od procene konkretne države i okolnosti napada.

NATO to i sam izričito navodi u svom objašnjenju člana 5. Zato je tvrdnja da "NATO automatski šalje vojsku" pogrešna. Ali je isto tako pogrešno reći da član 5 članicama omogućava da jednostavno ne urade ništa.

"Nećemo otkrivati šta tačno sledi"

Rute je upravo na toj neodređenosti insistirao u svojim novijim izjavama. NATO, prema njegovim rečima, raspolaže različitim opcijama odgovora, od kojih neke neće biti javno saopštene. Odgovor takođe ne mora biti "oko za oko" ili vojno simetričan.

Takva politika nije nova niti predstavlja neku tajnu rupu u ugovoru. NATO je i ranije opisivao svoju strategiju kao namerno neodređenu kada je reč o preciznoj prirodi, obimu, vremenu i cilju odgovora. Ideja je da potencijalni protivnik ne može unapred da izračuna tačnu granicu i reakciju Alijanse. Drugim rečima, strateška nejasnoća je deo odvraćanja.

Član 4 nije isto što i član 5

Poseban problem nastaje kod napada koji ne izgledaju kao klasična vojna invazija. Član 4 omogućava članicama da zatraže konsultacije kada smatraju da su njihova teritorijalna celovitost, politička nezavisnost ili bezbednost ugrožene. To, međutim, nije isto što i aktiviranje člana 5. NATO izričito navodi da konsultacije prema članu 4 nisu obavezan korak pre člana 5, niti same po sebi znače da će član 5 biti primenjen.

To je posebno važno kod sajber-napada, sabotaža, ometanja komunikacija, incidenata sa dronovima i drugih hibridnih aktivnosti. Kod takvih događaja ključno pitanje može biti da li je uopšte došlo do "oružanog napada" u smislu člana 5. NATO je ranije naglašavao da i hibridne i sajber pretnje mogu biti relevantne za kolektivnu odbranu, ali namerno nije postavio jednostavnu javnu formulu koja bi za svaku vrstu incidenta automatski aktivirala član 5.

Nije tačno da je član 5 nastao pre nego što je Zapad znao za sovjetsku atomsku bombu

Ovde je originalna tvrdnja koju treba ispraviti. Severnoatlantski ugovor potpisan je 4. aprila 1949. Primarni cilj NATO bio je stvaranje kolektivnog odbrambenog saveza u trenutku kada je postojala procena da Sovjetski Savez predstavlja glavnu vojnu pretnju Evropi.

SSSR je svoj prvi nuklearni test izveo tek u avgustu 1949, nekoliko meseci nakon osnivanja NATO-a. Međutim, Zapad je već znao da je nuklearno oružje realnost: SAD su 1945. izvele prve nuklearne probe i upotrebile atomske bombe protiv Hirošime i Nagasakija.

Zato nije precizno tvrditi da je član 5 usvojen u neznanju o postojanju nuklearnog oružja. Preciznije je reći da je NATO nastao na početku nuklearnog doba, pre nego što je Sovjetski Savez demonstrirao sopstvenu atomsku bombu.

Šta se dogodilo kada je član 5 zaista primenjen?

Član 5 je u istoriji NATO formalno primenjen samo jednom - nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine u Sjedinjenim Državama. Ni tada član 5 nije značio da su sve članice morale da pošalju identične vojne snage. Suština odredbe jeste obaveza da se napadnutoj članici pruži pomoć, pri čemu svaka država određuje kakvu će akciju preduzeti.

To je zapravo i najvažnija stvar koju treba imati na umu kada se govori o NATO garancijama: član 5 je snažna politička i pravna obaveza kolektivne pomoći, ali nije automat koji pritiskom na dugme pokreće identičnu vojnu reakciju 32 države.

Rute upozorava na mogućnost istovremenih kriza u Evropi i Indo-Pacifiku

Rute je takođe upozorio na scenario u kojem bi eventualni kineski napad na Tajvan imao posledice daleko izvan Indo-Pacifika. U govoru iz septembra 2025. rekao je da bi, ukoliko bi Kina napala Tajvan, bilo moguće da kineski predsednik Si Đinping prethodno kontaktira ruskog predsednika Vladimira Putina i zatraži od Moskve da istovremeno poveća pritisak u Evropi. Rute je to predstavio kao scenario u kojem bi Sjedinjene Države i evropski saveznici morali da se nose sa krizama u dva strateška prostora istovremeno.

Važno je, međutim, razlikovati upozorenje na mogući scenario od tvrdnje da je takav plan već dogovoren. Rute je govorio hipotetički - nije izneo javni dokaz da su Si i Putin napravili takav dogovor.

Šta iz svega ovoga stvarno proizlazi?

Član 5 nije garancija da će svaki NATO vojnik automatski krenuti u rat čim jedna članica bude napadnuta. Ali nije ni prazna formulacija.

U slučaju oružanog napada na članicu, napad se smatra napadom na celu Alijansu, a ostale članice imaju obavezu da pruže pomoć i preduzmu mere koje smatraju neophodnim. Ta pomoć može uključivati upotrebu oružane sile, ali ugovor ne propisuje da ona mora imati isti oblik u svim državama.

Upravo zato je Ruteova poruka važna: potencijalni protivnik ne treba unapred da zna gde se nalazi tačna granica NATO odgovora. Problem za saveznike je što ista neodređenost koja povećava prostor za odvraćanje u kriznoj situaciji ostavlja i politički prostor za različita tumačenja o tome šta konkretno treba učiniti. To je suština člana 5: kolektivna obaveza postoji, ali tačan oblik odgovora nije unapred određen.

BONUS VIDEO