Panika u Moskvi, zna li Putin za ovo?! Nešto nije u redu sa Rusijom: Otkrivena ogromna rupa koja će mnogo da košta

Rusija raspolaže sistemima S-400, „Pancir“, „Buk“ i „Tor“, ali ukrajinski dronovi koji lete brzinama uporedivim sa avionima iz Drugog svetskog rata ipak uspevaju da pređu stotine, pa i više od hiljadu kilometara i stignu do rafinerija, skladišta i drugih važnih objekata duboko u zemlji.

Upravo to pitanje otvorio je ruski autor Vladlen Čertinov: kako je moguće da država sa jednom od najrazvijenijih protivvazdušnih odbrana na svetu i dalje trpi pogotke daleko od fronta?

Broj oborenih letelica jeste ogroman. Rusko Ministarstvo odbrane je samo 20. septembra saopštilo da su za 24 sata oborena čak 1.951 ukrajinska bespilotna letelica i osam krstarećih raketa „Flamingo“. Uprkos tome, tokom masovnih napada beleženi su pogoci u infrastrukturu, požari i žrtve.

Problem, prema ruskim sagovornicima koje citira Čertinov, nije u tome što S-400 ili „Pancir“ ne mogu da obore dron. Problem je što je današnji rat dronova postao nešto sasvim drugo od vazdušnog rata za koji je veliki deo sistema prvobitno projektovan.

PVO pravljena za rakete i avione, sada stižu stotine jeftinih dronova

Doktor političkih nauka Andrej Pinčuk smatra da je ruska PVO veoma snažna, ali da je koncipirana u vreme kada su glavnu vazdušnu pretnju predstavljali borbeni avioni, helikopteri i rakete.

Rat u Ukrajini otvorio je ono što ruski vojni krugovi nazivaju ratom „malog neba“.

Jeftini bespilotni aparati proizvode se masovno, lete veoma nisko, mogu da koriste komplikovane putanje i teško ih je pravovremeno pronaći iza reljefa, šuma, zgrada i drugih prepreka.

Njihova najveća prednost nije nužno brzina ili tehnološka superiornost, već broj.

Čertinov navodi da je tokom zime ruska PVO presretala nešto više od stotinu bespilotnih letelica dnevno, dok je tokom leta taj broj prerastao u više stotina. Drugi ruski podaci pokazuju i dane sa daleko većim intenzitetom: Ministarstvo odbrane je u junu saopštilo da je za samo 24 časa oboren 551 dron, dok je septembarski napad dostigao gotovo 2.000 aparata.

Ruski ministar odbrane Andrej Belousov još krajem 2025. tvrdio je da PVO prosečno presreće oko 97 odsto ciljeva.

Ali upravo preostalih nekoliko procenata postaje ozbiljan problem kada prema zemlji leti nekoliko stotina ili više od hiljadu dronova.

Ako bi, na primer, kroz odbranu prošlo samo dva odsto od 1.000 letelica, to bi i dalje značilo 20 dronova sposobnih da traže cilj.

Ogromna Rusija postala deo problema

Drugi problem je geografija.

Ruska teritorija je toliko velika da je praktično nemoguće napraviti neprekidan protivvazdušni zid iste gustine kakav postoji oko Moskve, strateških vojnih baza ili najvažnijih industrijskih kompleksa.

Dron koji leti ka cilju u dubini zemlje može da prolazi kroz više regiona, zaobilazi područja sa snažnijom odbranom i koristi slabo pokrivene pravce.

Ukrajinske bespilotne letelice poslednjih meseci stižu do Baškirije, Tatarstana, pa čak i znatno dublje u Rusiju. Ministarstvo odbrane je već javno saopštilo da pojedini ukrajinski modeli imaju deklarisani domet do 2.000 kilometara, dok se za modernizovane FP-1 navodi mogućnost leta i preko 3.000 kilometara.

To potpuno menja zadatak PVO.

Više nije dovoljno zaštititi nekoliko stotina kilometara iza fronta. Potrebno je otkrivati male ciljeve na prostoru koji se meri milionima kvadratnih kilometara.

„Dron nestane pri prelasku iz jedne zone u drugu“

Bivši ukrajinski političar Oleg Carjov, koji sada podržava rusku stranu, ukazao je na još jedan problem: predaju cilja između različitih zona nadzora.

Prema njegovom objašnjenju, jedan radar može da otkrije dron koji zatim izlazi iz njegove zone odgovornosti. Ukoliko podatak nije dovoljno brzo i automatski prosleđen sledećem položaju PVO, novi sistem mora praktično ponovo da ga traži.

- Dron bukvalno nestaje pri prelasku iz jedne zone osmatranja u drugu - naveo je Carjov.

Problem postaje još veći zato što industrijska postrojenja i privatne kompanije sada postavljaju sopstvene radare, kamere i protivdronovske sisteme, ali oni nisu uvek potpuno povezani sa vojnom mrežom.

Tako se može dogoditi da obezbeđenje fabrike vidi dron, dok vojna jedinica zadužena za sledeći sektor nema tu informaciju.

Rusija je upravo zbog povećanog broja napada tokom 2026. počela snažnije da uključuje privatne kompanije u zaštitu sopstvenih objekata, dok se oko rafinerija i industrijskih postrojenja sve češće pojavljuju mobilne protivdronovske grupe, elektronsko ratovanje, mreže i privatni sistemi za detekciju.

Da li posade ponekad puštaju dron koji „nije njihov“?

Inženjer Igor Afonjin, čije je pravo prezime prema autoru promenjeno zbog prirode posla kojim se bavi, izneo je mnogo ozbiljniju tvrdnju.

On polazi od jednostavne računice.

Ako dron leti oko 1.400 kilometara, na primer od područja Harkova prema Ufi, mora da provede više sati u ruskom vazdušnom prostoru i da pređe veliki broj oblasti.

Po njegovom mišljenju, teško je zamisliti da za to vreme niko ne registruje njegovu putanju.

Afonjin tvrdi da problem ponekad nastaje zbog načina na koji funkcionišu zone odgovornosti: posada može da prati aparat koji očigledno leti dalje, ali da ga ne gađa ako ne ugrožava objekat za koji je ona neposredno odgovorna.

Kao jedan od mogućih razloga navodi i pritisak da se skupe protivvazdušne rakete ne troše na svaki jeftini dron koji samo prolazi kroz sektor.

Za tu tvrdnju nema javne potvrde Ministarstva odbrane, ali ona pokazuje kakvu dilemu stvara ekonomija ovog rata: protivnik može da pošalje relativno jeftin dron, dok njegovo obaranje klasičnom protivvazdušnom raketom može da košta višestruko više.

Aerostati, helikopteri i An-2 kao jeftiniji odgovor

Afonjin smatra da Rusija zato ne može problem da rešava samo sistemima poput S-400.

Jedno od rešenja vidi u aerostatima sa radarima i optičkim senzorima, koji bi bili podignuti visoko iznad zemlje i mogli da otkrivaju niskoleteće ciljeve sa mnogo većih udaljenosti nego senzori postavljeni na zemlji.

Predlaže i korišćenje civilnih i vojnih helikoptera sa mitraljezima za lov na spore bespilotne letelice.

Slične mobilne vazdušne grupe već se koriste u Ukrajini.

Rusija, prema njegovom mišljenju, ima i veliki broj lakih aviona An-2 koji bi mogli da budu prilagođeni za patroliranje i presretanje sporih dronova, umesto da se za svaki cilj koriste skupe rakete.

Rusko Ministarstvo odbrane već ide u sličnom pravcu sa drugačijom tehnologijom: tokom 2026. počelo je širenje jedinica sa FPV dronovima-presretačima, upravo zato što je mnogo racionalnije jeftin bespilotni aparat oboriti drugim jeftinim aparatom nego protivvazdušnom raketom vrednom stotine hiljada ili milione dolara.

Suština problema zato nije paradoks da „najbolja PVO ne može da obori spor avion“.

Ruska PVO može da obori takav cilj. Teži zadatak je istovremeno pronaći i pratiti stotine malih letelica na ogromnoj teritoriji, pravilno predavati svaki cilj između različitih zona odbrane i imati dovoljno jeftinih sredstava da se svaki od njih uništi pre nego što stigne do rafinerije, skladišta ili grada.

BONUS VIDEO