PUCA BRAK AMERIKE I EU! Jerusalim kamen razdora u odnosima dve svetske sile!

Spoljnopolitički ciljevi Vašingtona i Brisela još od osnivanja EU umnogome su se podudarali, ali nakon dolaska nove američke vlasti ta harmonija je, moglo bi se reći, u potpunosti narušena. Poslednji kamen spoticanja predstavlja upravo Jerusalim, koji je Amerika priznala za prestonicu Izraela, uprkos oštrom protivljenju evropskih lidera

Analitičari jučerašnji događaj tumače i kao spoljnopolitički raskol između EU i SAD, iako to ne bi trebalo sagledavati iz ugla strukturalnih razlika, već kao posledicu dolaska na vlast nove američke administracije, što ujedno predstavlja i veći deo aktuelnih problema, iako je pozitivna stvar što će oni biti na stolu samo dok je ta administracija na vlasti.

Prema mišljenju Milana Krstića sa Fakulteta političkih nauka, ključne razlike u stanovištima mogu se svrstati u pet krucijalnih tema, a to su pre svega klima, politika prema Iranu, zatim Severnoj Koreji, odnos prema Rusiji, kao i tema Bliskog istoka.

Zašto Amerika tvrdi pazar u vezi sa Sporazumom o klimi?

Iako je američki predsednik Donald Tramp jasno dao do znanja da želi da izađe iz Pariskog sporazuma o klimi, Krstić ocenjuje da ta priča još nije završena, te da i dalje postoji šansa da taj sporazum bude sačuvan. Ističe, potrebno je vreme da Amerika iz tog dogovora istupi, što Trampu daje prostor za manevar, kako bi obezbedio povlastice u smislu većih kvota kada je reč o zagađivanju životne sredine.

Pitanje je, kako kaže, da li će mu to uspeti ili ne, iako je nedavno stigao predlog iz Evrope, tačnije iz Nemačke, da se, uprkos nesuglasicama na relaciji Berlin-Vašington od izbora Trampova administracije, pronađe neka strategija prema Americi, koja bi Nemačkoj garantovala da nikako da odustaje od svojih ciljeva, ali da izbegava sukob u određenim bitnim poljima sa SAD, a pre svega kada je reč o klimi.

U tom cilju je čak predloženo i da se Americi učine određeni ustupci, poput prestanka izgradnje gasovoda "Severni tok 2" i povećanja budžetskih izdataka za odbranu na nivo od dva odsto, što traži Tramp, ukazuje Krstić, ali i podseća da i dalje unutar Nemačke postoje jake struje koje smatraju da je Amerika na zalasku moći, te da Berlin ne treba u njoj da traži oslonac.

Iran, Severna Koreja i ostala žarišta

Sa druge strane, Evropska unija bi, prema Krstićevim rečima, mogla da vodi odvojenu politiku prema Iranu u odnosu na Sjedinjene Američke Države, ali to nije dobro ni za Evropu ni za Ameriku.

Bilo koja politika koja je odvojena od formata "pet članica plus jedan", gde su prisutne i Rusija i Kina i Evropa i Amerika, objašnjava Krstić, nije toliko delotvorna kao ta politika koja garantuje neki uspeh sa obe strane — za Iran je to odustajanje od sankcija, a za ostatak sveta činjenica da će iranski nuklearni program biti držan pod kontrolom.

Kada je reč o Severnoj Koreji, Krstić ocenjuje da je aktuelna administracija izuzetno agresivna, dok se Evropa zalaže za mirno rešavanje problema, što takođe pokazuje suprotne stavove po pitanju rešavanja nuklearnog problema na Korejskom poluostrvu. 

- I dalje se nadam da postoji svest kolika bi šteta i za svet i za Ameriku bila ukoliko bi Tramp po tom pitanju delovao unilateralno. Mislim da do eskalacije sukoba ipak neće doći - dodaje.

Rusija - partner ili neprijatelj?

Bitne su razlike i u pogledu politike prema Rusiji između SAD i pojedinih zemalja u okviru EU, ističe Krstić, iako ocenjuje da koherentnosti po tom pitanju nema ni unutar same Amerike - dok bi Tramp voleo neku vrstu relaksacije odnosa sa Ruskom Federacijom, Kongres je taj koji zagovara agresivniji pristup, baš kao i pojedine strukture unutar Stejt departmenta.

Slična je situacija i u okviru Evropske unije, dodaje on, budući da postoje određene zemlje koje zagovaraju jači i agresivniji pristup prema Rusiji, kao i usvajanje rigoroznijih sankcija (baltičke zemlje), a ima i onih koji žele ublažavanje ograničavajućih ekonomskih mera (Mađarska, Grčka), dok su tu i one koje žele da se ovaj status održi, kao što je Nemačka, i to u svetlu izgradnje gasovoda „Severni tok 2“.

Dokle će "unilateralni" Tramp mrsiti konce?

Budući da su brojna pitanja posledica isključivo pojedinih poteza aktuelne američke administracije, Krstić upozorava da svetskoj zajednici preostaje da vidi šta će se još dogoditi u naredne tri godine, s obzirom da je toliko ostalo Trampu do kraja svog predsedničkog mandata, u slučaju da, kako dodaje, Tramp ne dobije i naredne izbore, pa se taj period produži za još četiri godine.

Tramp je, prema njegovom mišljenju, čovek koji je sklon da deluje unilateralno u situacijama u kojima misli da Amerika ima interes, a najbolji primer je priznavanje Jerusalima za prestonicu Izraela, kao i najava prebacivanja Ambasade SAD u taj „sveti grad“, što zemlje EU sigurno neće uraditi.

- Tramp je priznavanjem Jerusalima zadao udarac multilateralizmu, međunarodnom pravu i UN kao međunarodnoj organizaciji nauštrb bilateralnog nacionalnog interesa, u ovom slučaju - što jača jevrejska država. Saradnja SAD i Izraela nije sporna, ali je sporno kada nacionalni interes postaje toliko ogoljen da se najeksplicitnije moguće krši međunarodno pravo - zaključuje on.

I Aleksandar Domrin, profesor Visoke škole ekonomije, smatra da Tramp svojim odlukama povodom Irana, Severne Koreje, klimatskog sporazuma i Izraela poručuje evropskim liderima da vodi samostalnu politiku i da Amerika nije Evropa, te da neće ponavljati njene greške. 

On tvrdi da će se jaz između Trampa i Evrope i dalje produbljivati, zato što Tramp i dalje želi da pokazuje Starom kontinentu da je Evropa pod kontrolom SAD, kao i da Amerika igra vodeću ulogu u svetskoj politici i da ne planira da ustupi deo tog statusa Evropi.