POSLE 80 GODINA OTKRIVENO zašto nacisti nisu mogli da provale šifre SSSR-a!

Kriptografi Sovjetskog Saveza su tokom ratnih godina možda bili jedna od najvažnijih borbenih jedinica na frontu, a nacisti su vodili pravi lov na njih.

“… onaj ko se domogne ruskog šifranta ili ruske tehnike za šifrovanje biće nagrađen gvozdenim krstom, odlaskom u matičnu državu i obezbeđenim poslom u Berlinu, a nakon završetka rata – imanjem na Krimu”, tako je bilo u naredbi Adolfa Hitlera u avgustu 1942. godine. Ali ta naredba nikada nije izvršena.

Tokom Drugog svetskog rata neprijateljski dešifranti nisu mogli da pročitaju nijedan presretnuti sovjetski kriptogram obrađen mašinskim šiframa. Takav sistem šifrovanja mogao je da bude ranjiv samo u jednom slučaju: ako bi zajedno sa šiframa bili pronađeni pripadajuća tehnika i ključevi. Međutim, ruski šifranti Velikog otadžbinskog rata su se pokazali kao pravi heroji, a postojanost tih šifri je uglavnom bila obezbeđena njihovom nesebičnom hrabrošću.

Stručnjak u području kriptografije Dmitrij Larin u svom članku “Zaštita podataka sovjetskih partizana u Drugom svetskom ratu” tvrdi da su “sovjetski kriptografi prema instrukciji imali pouzdano obezbeđenje, a obično su pred sobom imali kanister s benzinom i pri ruci držali granatu kako bi mogli da unište dokumente, opremu i sebe ukoliko bi se neprijatelj približio”.

Nemci su organizovali pravi lov na sovjetske kriptografe s ciljem da dođu u posed njihovoj tehnici i šiframa. Kao rezultat toga, mnogi kriptografi su izgubili život. Ruski istoričar V. A. Anfilov piše da su “prvi na udaru bili kriptografi u sovjetskoj ambasdi u Nemačkoj kada su 22. maja 1941. vrlo brzo stigli da spale najvažnije, tj. šifre”.

Istog dana su esesovci napali zgradu sovjetskog predstavništva u Berlinu. Kriptograf sovjetskog trgovinskog predstavništva Nikolaj Logačov se zabarakadirao u jednoj sobi i spalio sve šifre, gubeći svest od gustog dima. Hitlerovci su provalili u sobu, ali je već bilo kasno – sve šifre su bile uništene. Logačov je zarobljen, a kasnije zamenjen za pripadnike nemačkih diplomatskih predstavništava u Moskvi “.

Šifranti su najčešće umirali dok su štitili šifre. Tragična priča o smrti radiotelegrafistkinje Jelene Stempkovske objavljena je u novinama “Krasna Armija”: “Nemački vojnici naoružani mitraljezima prodrli su u komandno mesto bataljona. Primetili su radiotelegrafistkinju i pojurili prema njoj. Jelena je uzela karabin i ubila dvojicu nemačkih vojnika, ali su se hitlerovci u velikom broju bacili na Stempkovsku i uhvatili je. Mučili su je celu noć ali je devojka uporno ćutala. Vodili su je po polju i maltretirali je, a zatim joj odrezali ruke …”

Za svaku poruku na frontu razvijao se poseban kod koji se nikada nije ponavljao. Zbog nedostatka kriptografskog sistema, protivnici praktično nikada nisu uspeli da dešifruju frontovske poruke SSSR-a.

Nemoguća misija

Tokom ratnih godina je na mašinski šifrirovanu komunikaciju pao veliki pritisak u pogledu prenosa tajnih telegrama: vojni štabovi su dnevno primali do 60, a frontovski i do 400 telegrama.

Na frontu su korišćene kriptografske mašine i aparati za tajno telefoniranje. Najpouzdaniji kriptografski aparat koji je korišćen za šifrovanje poruka od posebne važnosti bila je mašina sa oznakom M-101 “Izumrud”, napravljena 1942. godine.

Pored “Izumruda” na frontu je korišćena i oprema “Sobolj-P”. Prema istoričaru Dmitru Larinu, to je bio najsofisticiraniji uređaj za šifrovanje poslatih podataka koji je u svetu bio bez premca. Čim su napravljeni prvi takvi uređaji, odmah su poslati u Staljingrad. “Sobolj-P” je omogućavao uspostavljanje veze pomoću radio kanala, a ne žičanim telefonskim linijama koje je neprijatelj lako mogao da uništi i prislušuje. Bilo je krajnje teško provaliti sistem šifrovanja zatvorene radioveze.

Foto: Printskrin Youtube

Čuveni komandanti Drugog svetskog rata u svojim memoarima su zapisali da bez šifri ne bi pobedili u ratu.

Georgij Žukov, sovjetski “maršal Pobede” je pisao kako mu je dobro obavljeni posao kriptografa pomogao da pobedi u mnogim bitkama, a maršal Ivan Konjev, koji je oslobađao Ukrajinu, Moldaviju, Rumuniju, Poljsku i Čehoslovačku i učestvovao u Berlinskoj i Praškoj operaciji, pisao je: “Generalno, moramo reći da nam je ova visokofrekventna veza, kako kažu, bila poslata od Boga. Ona nas je spasila, bila je tako stabilna u najtežim uslovima da moramo odati počast našoj opremi i našim vezistima koji su opsluživali tu vezu i u bilo kojoj situaciji doslovno za petama pratili ljudi koji su koristili ovu komunikaciju dok su se kretali“.