BOŠNJACIMA "BOŽE PRAVDE" NEPRIHVATLJIVA! Šta je himna jedne zemlje i šta bi se desilo da neko u Francuskoj OSPORAVA MARSELJEZU?!

Odluka da himna Bože pravde označi početak školske godine poslužila je kao povod za šumove koji su ovih dana zapljusnuli javni prostor. Šta je himna jedne zemlje, i kako bi se proveli oni koji bi, recimo u Francuskoj, odbili da u stavu mirno isprate njeno intoniranje

Istoričar Miloš Ković reagujući na to što je u intoniranju himne u školama Bošnjačko nacionalno veće prepoznalo provokaciju, a novinari koji deluju na tom fonu hegemonističke apetite velike Srbije, kaže da mu je nepojmljivo da neko postavlja pitanje da li treba ili ne emitovati ili stajati mirno uz nacionalnu himnu. To je, smatra on, nešto što se podrazumeva.

Sve drugo je uvod u besplodne rasprave i prihvatanje pozicije da treba da se branimo zato što nosimo svoje nacionalno ime i prezime, zato što smo pravoslavne vere, zato što imamo himnu Bože pravde, zato što imamo dugu, slavni i časnu istoriju. Uostalom, napominje on, himna je mesto sećanja jednog naroda o kojeg nema spora.

- Francuski istoričar Pjer Nora je uveo pojam mesta sećanja, nov pojam za nešto veoma staro, o čemu se mnogo pisalo i govorilo u prošlosti. Ta mesta mogu da budu doslovno mesta kao što je Kosovo polje, Jasenovac, kao što je Solunski front, ali to mogu da budu i simboli. Jedan od takvih simbola je himna, ali može da bude i zastava, grb, omiljena pesma kao što je Vostani Serbije. To su mesta sećanja koja nas čine onim što jesmo, ali je i zajednička odluka da ostanemo to što su bili naši preci i da u budućnosti budemo ono što su oni bili ali i ljudi svoga vremena. Sve je u tome da ono što je nasleđeno pretočimo u ono što je sadašnjica i budućnost bez ikakvih unutrašnjih konflikata. Himna je simbol zajedništva.

Francuska nacionalna himna Marseljeza, ukazuje Ković, pesma je o krvi, o građanskom ratu, to je pesma koju su francuske revolucionarne vojske pevale u pohodu na front a u kojoj se pominje i unutrašnji neprijatelj.

- Ne vidim da je neko u Francuskoj spreman da ospori Marseljezu. Naprotiv, stoji se mirno. Takođe, postoje i akademske univerzitetske himne. U Oksfordu se pre ručka, gde su koledži prepuni studenata sa svih strana sveta, čita molitva na latinskom. I svi stoje mirno. A studenti su i budisti i pravoslavci i katolici i hindu. To je prihvaćeno kao nešto što je najosnovnija tačka okupljanja. U himni Bože pravde nema ničeg što bi povredilo bilo koga, posebno ne naše nacionalne manjine.

Naš grb nije slikan u Beču, a zastava u Vašingtonu

U narodu duge istorije i snažnih nacionalnih tradicija 1912. godina je bila uvod u oslobođenje, a ne u osvajanje Stare Srbije i Makedonije. Na teritoriji Stare Raške, Metohije i Kosova, srpska vojska je, kaže Ković, donela građanska prava što je značilo da su svi ravnopravni u odnosu na staro osmansko društvo u kojem je postojao privilegovan muslimanski sloj i onaj društveno inferioran i potcenjen, ako hoćete i progonjen- hrišćanski sloj.

- Složenija je to bila podela. Nije to bila podela samo na muslimane i hrišćane. Srbija je u te krajeve 1912. došla kao relativno uređena zemlja za balkanske prilike, i donela je građansku ravnopravnost. To što nisu svi mogli to da prihvate jer ih je svodilo na nivo njihovih dojučerašnjih kmetova je posebna tema. Bože pravde nema u sebi ni jednu poruku mržnje i gneva. Naš narod je sopstvenom mukom, stradanjem i žrtvom izborio svoju državu, stekao himnu i grb", kaže Miloš Ković, te otuda, dodaje, naše grbove i nacionalne zastave nisu morali da osmišljavaju u Beču, Briselu, Berlinu ili Vašingtonu.

U vreme kada se raspravljalo o izboru naše himne u opticaju su bile i pesme Marš na Drinu i Vostani Serbije. Odabrana himna, Bože pravde, postala je simbol utvrđen Ustavom u čijem izglasavanju su učestvovale sve nacionalne manjine i poglavari svih priznatih verskih konfesija.

Nisu Vašington, Brisel i Instanbul bliži od Beograda

Na pitanje da li je osporavanje himne Republike Srbije odjek i širih kretanja, kulturnih ratova koji se podižu u Evropi i SAD, Ković kaže da se te pojave mogu dovesti u vezu, ali da u slučaju osporavanja naše himne imamo drugačiju pozadinu.

- Omraze na Balkanu su drugačijeg tipa u odnosu na kulturne ratove koji se sada odvijaju između levičara i desničara pod navodnicima, recimo u SAD. Tamo na sceni je sukob između tradicionalnih elita i hipi generacije ili hepikratije, kako reče Emir Kusturica, koja je došla na vlast. Ovde kod nas koren je u dubljim istorijskim omrazama između različitih naroda i religija, a cilj je razbijanje nečeg što ma koliko bilo heterogeno ipak čini jedinstven kulturni prostor Balkana. Naše sudbine su zajedničke, naša prošlost i budućnost koja nije osobito ružičasta, su zajedničke, mnoga teška sećanja su zajednička. To je potrebno da razumeju poricatelji onoga što je srpsko istorijsko nasleđe. Ne mogu Brisel, Vašington ili Istanbul biti bliži od Beograda. Ovo nije poziva za one kojima se ne dopada naša himna da prihvate moju tačku gledišta, već poziv na razum i na razumevanje, dijalog u cilju zajedničkog života na osnovu poštovanja najosnovnijih standarda koji postoje u svetu koji se danas naziva uređenim.

Zastava i himna-tačke okupljanja

Standard koji nalaže recimo SAD podrazumeva da himna i zastava opstaju kao tačke koje okupljaju heterogeno američko društvo .

- SAD su veoma heterogene, etnički, kulturno, ideološki vrednosno, ali simboli znače poziv za okupljanje. Otuda se toliko insistira na zastavi SAD i na intoniranju himne u školi. Na tome insistiraju nove nacije, kao SAD koje svoju istoriju broje od kraja 18. veka. Kada je reč o Srbiji u složenom identitetskom spletu u kojem mi danas živimo, u neprestanim identitetskim konfliktima, takođe je potrebno da postoji nešto što je tačka okupljanja a to je himna Republike Srbije koja u sebi ne nosi bilo kakvu poruku neprijateljstva ili mržnje.