GDE JE OVDE SRBIJA?! DOŠLO JE DO KRAHA FORMULE KOJA JE NEMAČKOJ DECENIJAMA OBEZBEĐIVALA PROSPERITET! U toku su tektonski potresi i promene, svet neće biti isti...

Došlo je do kraha formule koja je Nemačkoj decenijama obezbeđivala prosperitet: jeftini ruski energenti, uvek „žedno" kinesko tržište, globalizacija i snažna domaća industrija

Kinesko-američka (za sada samo politička) usijanja oko Tajvana, povodom provokativne posete Nensi Pelosi ovoj ostrvskoj državi, podigla su, dodatno i opasno, temperaturu u ionako užarenoj atmosferi na Starom kontinentu. I izazvala gotovo paničan strah, s epicentrom u Nemačkoj, od novog bureta baruta. Očigledno s razlogom: nijedna evropska zemlja nije toliko ekonomski snažno, gotovo egzistencijalno i sudbinski, vezana za Kinu. Polovina ukupnog evropskog izvoza u ovu zemlju (48,5 odsto) ide iz Nemačke. Četiri puta više nego iz Francuske koja, inače, zauzima drugo mesto na kineskoj listi evropskih trgovinskih partnera.

Nemačka je, naime, pravovremeno uskočila u kineski voz munjevitog razvoja. I najviše profitirala. Posebno njeno srce ekonomske moći: automobilska industrija. Folksvagen danas, s fabrikom u blizini Šangaja, prodaje u Kini četrdeset odsto proizvedenih automobila. Dajmler je 2019. tamo prodao 700.000 mercedesa. Dvostruko više nego u SAD, do tada najvećem i najunosnijem tržištu luksuznih limuzina. Tako se sklopila magična nemačka formula uspeha: jeftini ruski energenti, ogromno kinesko tržište, globalizacija i jaka domaća industrija. Model koji je decenijama obezbeđivao konkurentnost najsnažnijoj privredi Starog kontinenta, prosperitet i blagostanje.

Sada je sve to, najednom, dovedeno u pitanje. Rat u Ukrajini je, uz virusnu pandemiju, po oceni poznatog ekonomiste Gabrijela Feldermajra, označio definitivno kraj „veličanstvenih trideset godina globalizacije".

Tektonski potresi

U ovom haotičnom času jedino je sigurno i izvesno: iz dramatičnih, tektonskih potresa i promena, koje se upravo zbivaju, s neizvesnim ishodima i nepredvidivim posledicama, i po proceni nemačkih geopolitičkih eksperata, jasno je da na planetarnoj ravni nastaje nov odnos političkih snaga. I, što ih posebno plaši, nastanak novih ekonomskih blokova, što bi, upozoravaju, moglo biti fatalno upravo za profitere globalizacije kao što je Nemačka. Na jednoj strani bi, u tim procenama i projekcijama, mogli da se nađu EU i SAD, a na drugoj Kina, Rusija i Indija.

Spomenuta nemačka formula uspeha, koja je privredu ove zemlje lansirala u sam svetski vrh, i učinila šampionom izvoza, „proizvela" je dve oprečne činjenice: 1. ogroman trgovinski suficit (Nemačka neuporedivo više izvozi nego što uvozi, na štetu njenih partnera) i 2. ekstremnu zavisnost od Rusije i Kine. I konstataciju da se, urgentno, treba osloboditi te opasne zavisnosti.

To je, međutim, lakše reći i politički proklamovati, nego realizovati bez dramatičnih posledica. Institut za svetsku ekonomiju iz Kila napravio je nedavno kompjutersku simulaciju i zaključio: kad bi EU napustila međunarodni lanac isporuke i obustavila (nemoguća misija) uvoz iz Kine, članice evropske familije bi to godišnje koštalo stotine milijardi evra. Ako bi se EU, jednostrano i hazarderski, upustila u takve protekcionističke rezove, njen bruto proizvod bi svake godine bio manji, prema referentnoj vrednosti iz 2019, za (oko) 580 milijardi evra. S neizbežnim kontramerama partnera, gubitak bi narastao na (astronomskih) 870 milijardi. Situacija je i bez toga već dramatična. EU preti recesija. Nemačka privreda stagnira. Privredni rast je tokom proleća zamro. Inflacija decenijama nije bila tako (eksplozivno) visoka. Izveštaj Bundesbanke za juli sumorniji je od procena u junu.

Šta će na kraju biti, i s koliko lošom i teškom situacijom će se uspaničeni Nemci tek suočiti, niko pouzdano ne može reći. Odgovor na to pitanje, kaže glavni ekonomista Komercbanke Jerg Kremer, nalazi se „u rukama gospodara Kremlja" Vladimira Putina. Ako zavrne slavine gasa, neminovno sledi „duboka i dugoročna recesija". Šef najvećeg hemijskog koncerna na svetu, nemačkog BASF-a Martin Brudermiler, odgovarajući na pitanje novinara „Frankfurter algemajne cajtunga" - da li Nemačka uvozom ruske nafte i gasa „finansira Putinov rat" - uzvratio je resko: isporuke ruskog gasa su do sada bile osnov konkurentnosti naše industrije, zaustavljanje tog uvoza razorilo bi naše blagostanje, takvo snabdevanje energentima glavni je element ekonomske moći Nemačke.

Foto: reuters/Fotoilustracija/Clipart

Model koji je Nemačkoj decenijama obezbeđivao ekonomski prosperitet a njenim građanima blagostanje, doživljava krah. Udeo u tome ima, nesporno, i sadašnja vladajuća garnitura u Berlinu. „Semafor koalicija", sastavljena od tri stranke različitih političkih i ideoloških opredeljenja - socijaldemokrate, liberali i zeleni - nije imala snage i hrabrosti da se, u rusofobiji koja je zbog rata u Ukrajini prerasla u histeriju, izbori za sopstvene nacionalne, posebno ekonomske, interese.

Vašingtonski diktat

Po vašingtonskom diktatu bespogovorne solidarnosti, u formalno neobjavljenom ratu Zapada s Rusijom „do poslednjeg (nesrećnog) Ukrajinca", Nemačka je prinela zaista najveću žrtvu: kancelar Olaf Šolc se odrekao nove „istočne politike", za koju je u izbornoj areni dobijao aplauze, liberali i zeleni svojih „svetinja". Prvo rigorozne štednje: prihvatili su, makar uz škrgut zuba, enormne, vanredne izdatke, sto milijardi evra za naoružanje. Ovi drugi, ekolozi, svoje zelene agende: okrećući se proskribovanom uglju i nuklearkama...

Ekonomski (ali i politički) gledano najveća žrtva, u energetskoj situaciji, koja je bila dramatična i pre rata u Ukrajini, bilo je dizanje ruku od tek završenog „Severnog toka 2" koji je trebalo da obezbedi milijarde kubika jeftinog ruskog gasa egzistencijalno potrebnog industriji i domaćinstvima. Sada se iščekuje s gotovo paničnim strahom svaka kap kroz preostali (stariji) „Severni tok 1".

Lideri koji su se zalagali, i izborili, ulažući enormne diplomatske napore i energiju, za izgradnju i opstanak „severnih tokova", koji su, dnom Baltičkog mora, zaobilazeći druge, direktno povezivali rusko i nemačko tle, sada su na političkom i medijskom raspeću. Od Gerharda Šredera, u čije vreme je i potpisan sporazum (neposredan dogovor s Vladimirom Putinom) o izgradnji „Severnog toka 1", do Angele Merkel, koja je „muški" odolevala pritiscima i pretnjama iz Vašingtona u dramatičnoj završnici „Severnog toka 2".

Bivša kancelarka je uspela da, prilikom oproštajne posete Beloj kući, nagovori predsednika Bajdena da ne „pusti u opticaj", u Kongresu već izglasane sankcije koje bi zapečatile sudbinu velikog energetskog projekta. Uzalud. Ono što američkoj administraciji nije uspelo, a protiv nemačkih energetskih sporazuma s Rusima bile su sve garniture, od Buša Mlađeg, Baraka Obame, Donalda Trampa do Bajdena, uradio je njen naslednik. Socijaldemokrata Olaf Šolc, čija stranka je, inače, uložila najveći politički kapital u veliki energetski poduhvat, što je nemačku privredu učinio tako moćnom i konjunkturnom. Sam je „začepio" slavine „Severnog toka 2", a sada, na sav glas, zapomaže: Putin nas ucenjuje nepredvidivim isporukama gasa.

Gresi „Putinovog čoveka"

Gerhard Šreder doživljava pravo političko i medijsko raspeće. Odavno je proglašen „Putinovim čovekom", zbog prijateljstva, ne samo političkog, s ruskim predsednikom još iz vremena kada je bio na kancelarskom tronu. Slavili su zajednički rođendane. Pamte se idilične slike iz snegom zavejane Moskve, s kancelarom i jednom od njegovih brojnih supruga (sadašnja mu je četvrta ili peta) u sankama, s bračnim (tada još) parom Putin.

Foto: AP/Photo

Glavni Šrederov greh, kojim se sada procenjuje i „valorizuje" cela njegova politička, posebno kancelarska karijera: odmah po silasku s vlasti prihvatio je unosno mesto u rukovodstvu ruske naftne kompanije „Rosnjeft". Bilo je planirano da početkom leta bude prvi stranac na jednoj od čelnih pozicija giganta „Gazprom". Sprečio ga je u tome rat u Ukrajini. Proteruju ga iz članstva u upravi sportskih društava, prete mu oduzimanjem počasnih zvanja, ukidanjem povlastica i privilegija koje, po zakonu, ima kao bivši kancelar. Pokrenut je postupak da ga brišu iz članstva Socijaldemokratske partije, na čijem čelu se jedno vreme nalazio. Retki su oni koji podsećaju na činjenicu koja mu je dobrim delom pomogla da uđe u drugi kancelarski mandat: odbio je da se svrsta pod ratni barjak Džordža Buša Mlađeg u Iračkom ratu i građani su nagradili njegovu hrabrost. Mi Gerharda Šredera pamtimo, međutim, kao agresora: Nemačka je, pod njegovim vođstvom, učestvovala u NATO bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine.

U toku je, inače, rastakanje političke ostavštine nekad veoma popularne Angele Merkel i kritičko preispitivanje njene duge, šesnaestogodišnje vladavine. Iz današnje vizure i atmosfere stvorene povodom rata u Ukrajini, njena spoljna politika se, u glavnim stavkama, najednom ocenjuje kao promašena i pogrešna: dovela je, eto, zemlju u potpunu, i opasnu, zavisnost od Rusije i Kine. Oslobađanje od te zavisnosti - imperativ sadašnje vlasti u Berlinu - deluje u ovom času kao (gotovo) nemoguća misija i za one koji veruju u vitalnost, i prilagodljivost, nemačke privrede. Teško je, naime, naći novi model koji bi zamenio onu čarobnu formulu nemačkog uspeha: jeftini ruski energenti i nezajaživo kinesko tržište. U svetu u kojem više nema, i neće biti, jeftinog gasa, u kojem već besni novi hladni rat i preti frontalni sudar, s neizbežno fatalnim posledicama, između Sjedinjenih Američkih Država i Kine (do čega, ipak, verujemo ovoga puta neće doći!), ključnih nemačkih (pre svega ekonomskih) partnera Berlina, šanse za stvaranje novog nemačkog privrednog čuda su zaista male.