TUŽNA SUDBINA DEVOJČICE IZ SIRIJE! Čuvala brata pod ruševinama, ostali su bez svega, a sada ih čeka ŽIVOTNA BORBA

Omar Rahal je čuo glas koji je dolazio iz ruševina, toliko slab da se trudio da shvati da li je to možda samo u njegovoj glavi. Prethodne noći, dva zemljotresa magnitude 7,8 i 7,6 pogodila su njegovo selo Harem u provinciji Idlib u Siriji koju drže pobunjenici, sravnivši sa zemljom desetine zgrada, uključujući stambeni blok u kojem je živeo njegov rođak Mahmud sa suprugom i njihovo sedmoro dece

Nekoliko sati kasnije, Rahal, lokalni šef policije, uleteo je u ruševine kuće u nadi da će pronaći Mahmuda i njegovu porodicu žive. Celo jutro nije čuo znake života, ali u 12.30 čuo je pet reči koje je izgovorila devojčica: „Vadite me odavde“.

Nekoliko metara ispod vrha gomile krhotina, uglavljena između betona, ležala je Mahmudova petogodišnja ćerka Džinan, zajedno sa devetomesečnim bratom Abdulahom, kojeg je tešila ispod ruševina. Pored njih, zakopano pored ostataka njene kuće, bilo je telo njihove majke Suad. Rahal je mogao da vidi samo njenu ruku, kojom je kao da je pokušala da zagrli svoju decu kako bi ih zaštitila, prenosi Gardijan.

Foto: AP/Photo

Rahal je pokušao da ih oslobodi, ali je shvatio da ne može sam. Tako je snimio dvoje zarobljene dece i poslao snimak svojim policijskim kolegama, tražeći od njih da intervenišu. Video je brzo prešao sa jednog telefona na drugi, napuštajući granice Sirije i postao viralan. Snimak je postao viralan na Tviteru i postao simbol tragedije u Idlibu.

"Moji ljudi su odmah stigli i pomogli mi da izvadim malog Abdulaha, koji je srećom imao samo nekoliko malih ogrebotina. Ali problem je bila Džinan. Bila je prikovana betonskom pločom i imala je gvozdenu šipku nabodenu kroz nogu.“

Spasilački napori u Idlibu, koji je ostao uglavnom zatvoren od spoljnog sveta dva dana nakon zemljotresa, usporeni su nedostatkom mašinerije i pomoći, a ljudi su bili primorani da izvlače svoje voljene golim rukama.

 

 

- Da bismo podigli betonski blok koji ga je ometao, koristili smo dizalicu, onu za podizanje automobila kada treba da promenite gumu. Uspelo je. Ali Džinan je još uvek imala taj gvozdeni štap zaboden u nogu. Morao se preseći.”

Spasioci su pokušali da preseku šipku debelim čeličnim sečivom dok je Džinan plakala od bola. Da stvar bude komplikovanija, naknadni potresi su ponovo pogodili selo. Ono malo što je ostalo od zgrada počelo je da se ruši.

- Molimo vas! Vadite nas odavde - molila je Džinan spasioce. Nije bilo vremena za gubljenje.

„Nismo imali izbora. Rizikovali smo i da umremo i da izgubimo dete. Stoga smo odlučili da uradimo ono što nikada nismo želeli – izvadimo Džinan dok joj je noga još uvek bila delimično nabodena na štap“.

Oko 2 sata ujutru u utorak, nakon skoro 22 sata pod ruševinama, devojčica je spasena.

Nedelju dana nakon spasavanja, Gardijan je posetio Džinan i njenog mlađeg brata u bolnici preuređenoj iz bivše škole u kojoj su povređena deca iz Harema bila na lečenju. Abdulah je spavao umotan u vuneno ćebe dok je Džinan ležala, još uvek u bolovima, na krevetu.

Foto: Reuters

- Rana na njenoj nozi je veoma ozbiljna. Džinan možda više nikada neće hodati kao ranije, neću te lagati. Ako se rana ne popravi, mogli bismo biti primorani da joj amputiramo nogu - rekao je njen doktor Vadžih al-Karat.

Nakon objavljivanja snimka, neki mediji su pogrešno objavili da je Džinanin otac još uvek živ. Nažalost, to nije slučaj. „Džinan i Abulah su jedini koji su ostali živi u porodici“, rekla je Rahal u suzama. Dvoje dece je povereno pra-stricu i njegovoj ženi.

Džinan i njen brat su među velikim brojem dece koja su ostala bez roditelja u zemljotresu u Idlibu. Broj poginulih u zemljotresu u Siriji popeo se preko 3.580, pošto zvaničnici UN za pomoć traže veći pristup pomoći severozapadu zemlje koji kontrolišu pobunjenici.

- To je tragedija - rekao je Karat tihim glasom. „Džinan zna da je ostala sama sa bratom. Ali vidite da su ova deca ovde, pored Džinaninog kreveta, takođe siročad. A većina se i dalje pita gde su im roditelji i kada će im doći. Prvo, želimo da ih tretiramo dobro. Onda ćemo, u nekom trenutku, biti primorani da im kažemo da su i oni ostali siročad.”