ŠTA SADA?! MISTERIJA REŠENA, AMERI NISU BILI NA MESECU?! Nikada se nijedna osoba nije podigla iznad 1.600 km visine! ČINJENICE SU NEUMOLJIVE!

Uoči Dana kosmonautike, zapadni istraživači još jednom skreću pažnju na činjenicu da je NASA priznala da su američka sletanja na Mesec bila falsifikovana. Umorni od brojnih zahteva da se analiziraju „originalni zapisi o sletanju na Mesec", Kancelarija je morala da proglasi da su ... izgubljeni.

Zvaničnici NASA-e su objasnili da se, kažu, osoblje često menjalo, mladi i neiskusni zaposleni su slučajno pomešali etikete na kutijama (700 kutija!), analizira ruski portal Fondsk.ru.

Plima se tada okrenula i oni su izjavili da ovi „originalni snimci" više nisu dostupni zbog smanjenja budžeta. A Amerikanci još ne mogu da se vrate na Mesec, jer ... tehnologija je takođe izgubljena ...
Zapadni istraživači pišu: „Nikada se nijedna osoba nije podigla iznad 1.600 kilometara nadmorske visine. Osim kada smo „otišli ??na Mesec", koji je navodno udaljen 380.000 kilometara, zar ne?

I pogodite šta, to smo navodno uradili 1969. godine, kada je računar sa računarskom snagom grafičkog kalkulatora bio veličine kuće. Još nismo imali tehnologiju za mikrotalasne pećnice i video-rekordere u javnom vlasništvu, ali smo leteli na Mesec. OK.

Brzo premotajte do danas, više od 50 godina kasnije, kada iPhone-12 ima više procesorske snage od svih računara na Zemlji 1969. zajedno. A sada NASA kaže da ne možemo da se vratimo na Mesec jer smo „izgubili tehnologiju".

Da bi donekle ulepšala negativan efekat ovakvih priznanja, NASA je krajem marta ponovo počela da odugovlači sa „lunarnom temom". Prema izveštajima medija, Nokia već ove godine namerava da postavi svoju 4G (LTE) mobilnu mrežu na Mesecu - za korišćenje NASA-ine misije Artemis-1 („Artemis-1"), čija je svrha „da uspostavi prisustvo osobe na Mesecu".

Pravi cilj je, očigledno, nešto drugo. Prvo, u samoj PR kompaniji Nokije, koja je nakon kolapsa na tržištu mobilnih komunikacija spremna da pohrli u bilo kakve avanture i sada se pozicionira kao proizvođač telekomunikacione opreme i transnacionalna IT kompanija. Drugo, ovo je nova runda lunarno-svemirskog „ispiranja mozga" Amerikancima.

Činjenica je da SAD još uvek nemaju superteške lansirne rakete sposobne da isporuče ljudsku ekspediciju na Mesec, bez kojih nijedna ekspedicija u principu ne može postojati. Falcon Heavi još ne može da leti na Mesec, čak ni teoretski, jer je NASA odustala od upotrebe ove rakete.

Misija Artemis-1 za vraćanje Amerikanaca na Mesec „u nekoliko faza" do 2024. godine objavile su SAD pre oko pet godina. Prema misiji NASA Constellation („ Constellation ") koju su usvojili savezna vlada i Kongres 2005. godine , sletanje Amerikanaca na Zemljin satelit trebalo je da se dogodi već 2018. obuhvaćeno 2011. godine). Naravno, danas su svi, uključujući i NASA, zaboravili na ovo.
Nekoliko jasnih primera kako nezemaljska NASA PR -fizika funkcioniše protiv zemaljske logike.

Veruje se da je sletanje Nila Armstronga na Mesec dokumentovalo sve, sve do dimenzija stepenica i rastojanja između prečki. Poznavajući dužinu merdevina, dobijamo pravi lenjir po kome možemo odrediti visinu astronauta. Prema NASA-i , između prečki je bilo 9 inča, odnosno 22,86 cm. Dva raspona - oko 45,5 cm. Sada možemo lako izračunati visinu „lunarnog astronauta" - 140 cm. To je samo Armstrongova visina 180 cm.

Više o fotografiji navodnog lunarnog traga N. Armstronga. Veruje se da ga je ostavio muškarac težak 77 kg. Dodajte ovome i težinu odela A7L, paketa sistema za održavanje života, koji je, prema različitim izvorima, težio od 48 do 54 kg, dobijamo ukupnu težinu od 120-131 kg. Gravitacija Meseca je 6 puta manja nego na Zemlji, što znači da će težina astronauta u odeći biti samo oko 20 kg.

Mesečevo tlo, u kome je navodno nastao ovaj otisak, sastoji se od regolita: „ Neslojnog, rastresitog, neravnozrnastog sloja detritalne prašine, koji dostiže debljinu od nekoliko desetina metara. Sastoji se od fragmenata magmatskih stena, minerala, staklo, meteoriti i breče šok-eksplozivnog porekla, cementirano staklo ."

Radoznali istraživač je kod kuće sproveo eksperiment na sličnom tlu i njegova težina od preko 90 kg ostavila je otisak od samo nekoliko mm. Da biste cipelom gurnuli nekoliko centimetara regolita, morate biti slon ili stajati u sloju nekog polutečnog rastvora. Samo u regolitu nema vode...

A evo i fragmenta samog Mesečevog tla, koji su sa neba doneli astronauti Apola 11 i poklonili premijeru Holandije. Kao rezultat toga, ispostavilo se da je ... komad okamenjenog drveta. Skandal je zvanično objavio BBC Nevs 2009. godine: „ Stručnjaci su sumnjali u autentičnost kamena još 2006. godine, a analiza je potvrdila sumnju. Vlada SAD još nije komentarisala situaciju ."

Veruje se da je američki Apolos ukupno doneo 382 kilograma zemlje za 6 misija, a 3 sovjetske samo ... 324 grama! Amerikanci su obećali da će svoje lunarno tlo distribuirati širom sveta. Ali tada su rekli da će se čuvati u posebnim kontejnerima dok se ne pojave „precizniji instrumenti za analizu".

Tada su uzorci ipak podeljeni: Rusima je dato 2 g, a Kinezima - 1 g. Neko vreme i uz uslov obaveznog vraćanja bez gubitka mase uzorka.

Generalno gledajte, proučavajte, ali ne možete dodirnuti. U međuvremenu, Kina je rasporedila svoj lunarni program i isporučila svoje uzorke tla. Istina, sada se Kinezi žale na „neviđeni pritisak NASA-e sa zahtevima da se „hitno daju uzorci tla u okviru međunarodne naučne razmene". Da li su Amerikanci već proučili svoja 382 kg?

Prema zvaničnoj verziji, od 1969. do 1972. godine američki astronauti su izvršili 6 sletanja na Mesec, a da ne pominjemo lune. Kada je kineski lunarni rover Jutu-2 sleteo na Mesec , stručnjaci iz NRK-a su se suočili sa određenim problemima. Najsavremenija tehnologija morala je da se stavi u režim mirovanja zbog pada temperature od 300°, jer to jednostavno ne može da izdrži. U vezi sa ovim otkrićem, kineski naučnici postavili su Amerikancima neprijatno pitanje: čak i naša tehnologija gvožđa pati od temperature, ne delite tajnu, kako su vaši astronauti tamo preživeli?

Takođe zanimljivo: šta je NASA mislila kada je lansirala astronaute u odelima bez zaštite od zračenja kroz Van Alenov pojas ? Zaista 6 letova/sletanja na Mesec, zahvaljujući kojima je gomila od 12 ljudi navodno lutala po njemu godinama, nije dozvolilo NASA-i da shvati šta se dešava sa zračenjem?

Nil Armstrong je navodno kročio na Mesec 1969. godine u svom čuvenom super-odelu. Koja je, prema zvaničnoj verziji, zaštićena od zračenja, imala je dovod vazduha, nije se pregrejala, nije se previše ohladila. Međutim, 1982. godine, NASA-ini astronauti su počeli da testiraju odelo za izlazak na površinu Meseca kompanije Gruman. Čini se da ako imate super-odelo, zašto ponovo izmišljati točak?

U 21. veku SAD su priznale da nemaju svemirska odela, tehnologije su izgubljene, kopije unikatne.... Odelo iz 1982. nije imalo svoj sistem za održavanje života, dobijalo je energiju i vazduh za disanje iz lendera (čitaj: treba ti crevo). Izgled takođe postavlja pitanja. Posle modernog i manevarskog odela, pretvaranje astronauta u Gromozeku iz naučnofantastičnih knjiga Kira Buličova, nespretnog i lišenog nezavisnog sistema za održavanje života, deluje kao degradacija.

U opisu sletanja, posada Apola 15 pominje smešnu anegdotu: „ Nakon uklanjanja svemirskih odela, astronauti su otkrili da je mikrobiološki filter na rezervoaru za piće iscureo i da je 10 litara vode iscurilo na pod. Filter je bio uklonjen, rupa je zapečaćena. " To jest, dok su NASA astronauti hodali po mesecu, u lunarnom modulu voda je tekla skoro u kantama.

U isto vreme, kada su astronauti izašli na površinu Meseca, ostavili su otvor otvoren i sav vazduh iz kabine je pobegao. Vraćajući se nazad, zatvorili su otvor, zapečatili kabinu i napunili je smešom za disanje. Ali voda ne može postojati u vakuumu. Ili proključa i odmah ispari, ili se pretvori u led i takođe ispari. Nakon što su astronauti hodali 6 sati po Mesecu, rezervoar sa pijaćom vodom morao je da bude prazan. Ili su astronauti zaboravili školski kurs fizike i ponašanje tečnosti u vakuumu?

Zanimljivo je da je američka svemirska agencija, izgubivši originale „snimka o sletanju na Mesec", otkrila i naučne podatke o brzini taloženja lunarne prašine koji su takođe izgubljeni (pre 40 godina!) Ispostavilo se da se lunarna prašina akumulira na površinama 10 puta brže nego što se mislilo.

Ovde vredi citirati transkript komandanta Apolo 12 C. Conrada sa sajta NASA: „... podigli smo ogromnu količinu prašine, mnogo više nego što sam očekivao. Izgledalo je mnogo gore nego u filmovima o sletanju.

Nil: Imali smo prašinu sa 300 stopa ( oko 90 metara). Supstanca je odletela do horizonta... Gasni mlaznici podižu prašinu, koja se potom taloži na detaljima dizajna aparata... Prašina se podiže pod dejstvom gasnih mlaznica mlaznih motora i lepi se za strukturne elemente svemirskih letelica. "

Foto: Fotoilustracija/Printskrin

Čak i fantastični film „Magla" počiva ovde. A na fotografijama „posle sletanja" možete videti „kako" ova prašina zasenjuje sve okolo, a zatim se lepi za sve strukture. Lunarni moduli su sjajni kao potpuno novi tiganj i jednako čisti. Pa gde je prašina?

Na fotografiji je Baz Oldrin jedan od prvih američkih astronauta koji je navodno kročio na Mesec, čije je sletanje snimljeno na video snimku i na fotografiji. Desetine godina kasnije, odletevši na Havaje, napravio je sliku za pamćenje, zbog čega sam još jednom posumnjao u pravu lokaciju snimanja „sletanja na Mesec". Ako snimak nije lažiran, onda Baz jednostavno ima izuzetan talenat da pronađe ista „brda" na Zemlji i na Mesecu...