Zakonom zabranili umiranje! Ako su ova pravila uveli u Italiji i Francuskoj, i Srbija bi možda trebalo da uradi nešto slično?!

Možda ste čuli da je umiranje ilegalno na norveškom arhipelagu Svalbard u Arktičkom okeanu . Prema ovoj popularnoj tvrdnji , tela se ne raspadaju zbog permafrosta, što predstavlja biološki rizik za buduće generacije. Međutim, ovo je samo urbani mit . Ipak, ta zabluda postavlja zanimljivo pitanje: da li postoji bilo gde na Zemlji gde je zapravo ilegalno umreti? Kratak odgovor je "otprilike".

Tokom godina, u nekoliko oblasti uvedeni su bizarni zakoni koji naizgled zabranjuju smrt. Ovi zakoni, međutim, ne govore o kažnjavanju onih koji umru, već o rešavanju konkretnih političkih ili društvenih pitanja. Pokazaćemo nekoliko primera.

Zakon je  jasan

Uzmimo za primer italijanski grad Selija. U avgustu 2015. godine gradonačelnik je doneo uredbu kojom se zabranjuje stanovnicima da se razbole i umru unutar opštine. Zakon je nalagao redovne zdravstvene preglede, uz godišnju kaznu od 10 evra za nepoštovanje.

Ovo naizgled apsurdno pravilo trebalo je da podstakne zdraviji način života i da se suprotstavi opadanju stanovništva u gradu.

Slične mere postoje u Francuskoj. Dva sela su 2000. i 2008. godine zabranila umiranje meštanima zbog nemogućnosti proširenja groblja. Ove zabrane bile su čin protesta, naglašavajući hitnu potrebu za više mesta za sahranjivanje.

Isto tako, 2005. Biritiba Mirim u Brazilu, i 2012. Falciano del Massico u Italiji, usvojili su istu taktiku. Na kraju su ove ekstremne mere dovele do neophodnih dozvola za proširenje njihovih groblja.

Istorijski gledano, zabrane smrti su takođe služile u verske svrhe. Drevno grčko ostrvo Del (ili Delos), Uneskovo svetsko nasleđe, smatralo se toliko svetim da su rađanje i umiranje bili zabranjeni. U 6. veku p.n.e pre nove ere, atinski vođa Pizistrat naredio je ekshumaciju grobova, a oni koji bi mogli umreti ili roditi bili su ispraćeni sa ostrva.

Smešno, ali efikasno

Štaviše, ostrvo Icukušima u južnom Japanu pridržavalo se sličnih pravila ukorenjenih u šintoističkim verovanjima o čistoći i zagađenju. Samo šintoističkim sveštenicima i sveštenicama je bilo dozvoljeno da tamo borave, a posetiocima je bilo zabranjeno da umru ili rađaju. Iako je taj zakon zvanično ukinut 1868. godine, sahrane i kremacije su i dalje zabranjene na ostrvu.

Ove neobične zabrane smrti obično se odnose na rešavanje lokalnih zdravstvenih problema ili nedostatak prostora za sahranu. Iako ideja o zabrani smrti može izgledati apsurdno, ona često ima praktičnu svrhu.

Isto se može reći i za ove neobične zakone. Iza njihovog apsurda krije se praktična namera, koja dokazuje da smešno ponekad može biti iznenađujuće efikasno.