KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Nasilje i građanski rat su jedina njihova politika

Kolumnda Dragutina Matanovića o nasilnim protestima u Srbiji.

U subotu uveče u Odžacima, za sada nepoznati napadač, upucao je sa dva hica u stomak Bojana Mihajlovića, mladića koji je branio opštinu. Srpska ruka je prolila srpsku krv, na radost svih srpskih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Logična posledica poziva na nasilje antisrpske opozicije, a zatim i nasilja opozicionih pristalica u mnogim gradovima u Srbiji, od Obrenovca i Bogatića, sve do nanošenja teških telesnih povreda ljudima u Nišu.

Posle strašne tragedije na novosadskoj železničkoj stanici, usledili su protesti, blokade i studentski zahtevi. To je bio samo uvod u obojenu revoluciju i pokušaj izazivanja građanskog rata u Srbiji. Tako su postale moguće jezive scene nasilja u Nišu, pokušaji linča gradonačelnika Niša Dragoslava Pavlovića i doktora Milorada Jerkana i teško povređivanje Danijele Krstić, odbornice SNS-a. Gađanje jajima i kamenicima i polivanje vodom ljudi, samo zato što imaju drugačija politička uverenja. Dokaz da je nasilje jedina politika antisrpske opozicije i blokadera ekstremista.

Posle drastičnog narušavanja javnog reda od strane okupljenih građana, MUP Niša je sa skoro dvadesetčetvoročasovnim kašnjenjem, priveo 11 osoba. Sramotno je kašnjenje tužioca u Nišu, jer tužilaštvo jeste samostalno, ali ne i nezavisno. Na ovo su reagovali funkcioneri Zeleno-levog fronta Radomir Lazović i Dobrica Veselinović, koji sebe vide u nekakvoj prelaznoj, a zapravo Đilasovoj vladi, otvoreno preteći policiji i tužilaštvu i zahtevajući od njih da odustanu od krivičnog gonjenja nasilnika. Zato što je srpska opozicija pristalica makijavelističkog učenja da „cilj opravdava sredstvo“ i da je u borbi za vlast sve dozvoljeno, od kamenovanja političkih neistomišljenika do izvršavanja teških krivičnih dela. Da svako od njih ima pravo da juri i tuče nečije majke i očeve, ćerke i žene.

Scene podsećaju na Nemačku tridesetih godina 20. veka, kada su jurušni odredi fašista napadali mirne građane, pripremajući politički teren da Hitler preuzme vlast. S obzirom na to da su u Nišu Srbi nasilno udarili na druge Srbe ovo je podsećalo i na 1945, na ubijanje i progon srpske elite od strane mladih komunista titoista.

Srbija i srpski narod nisu slučajno došli u ovakvu političku situaciju. Mnogim zapadnim i regionalnim centrima moći neprihvatljiva je nezavisna i slobodarska politika predsednika Vučića. Nespremnost da se uvedu sankcije Rusiji. Nespremnost da se prekine ekonomska i politička saradnja sa Kinom. Nespremnost da se zaboravi hrvatski genocid u Jasenovcu i u čitavoj NDH. Nespremnost da se obriše sećanje na operaciju „Oluja“, najveće etničko čišćenje u savremenoj Evropi, kada je proterano 250.000 Srba sa njihovih vekovnih ognjišta u Hrvatskoj. Nespremnost da se zaboravi NATO agresija. Ali, i činjenica da Srbija može ove godine da bude najbrže rastuća ekonomija u Evropi.

Svi oni žele Srbiju na kolenima. Srbiju koja se izvinjava. Srbiju koja priznaje nezavisnost takozvanog Kosova i nepostojeći genocid u Srebrenici. Srbiju siromašnu, podeljenu, po mogućstvu svedenu na beogradski pašaluk.

Zato su koreni obojene revolucije tako duboki. Od 2000. se počelo sa stvaranjem jakog prozapadnog „nevladinog sektora“ u Srbiji. Širili su se i jačali prozapadnih interesni pipci u našem obrazovnom sistemu. Zahtevalo se „nezavisno sudstvo i nezavisni mediji“, kojim bi oni iz senke komandovali. Stvoreni su Šolakovi mediji, koji su danas vrišteći propagandni centar obojeni revolucije. Preko 3 milijarde evra je uloženo u rušenje Vučića i Srbije.

Ozvaničen je narativ plenuma i zborova. Demokratija je gurnuta u zapećak. Više ne važi univerzalno pravo da sloboda jednih ne sme da ugrožava slobodu drugih. Rektor, dekani i mnogi profesori svojim političkim radikalizmom blokiraju rad univerziteta, podržani studentima anarhistima. Veliki broj studenata ćuti, ne želeći da budu izolovani i generacijski razdvojeni. Srbija je omogućila da državne fakultete vode ljudi koji ih sada podrivaju i koji dobro znaju da je blokada Univerziteta u stvari blokada same države.

A onda je došao veliki protest u Beogradu 15. marta, za koji uticajni američki medij „Washington Examiner“ piše da je bio pravi Vudstok i da demonstranti nisu izrazili „nikakav jedinstven ili opipljiv politički zahtev“. Posledica neuspeha protesta bilo je izmišljanje tvrdnje o korišćenju „zvučnih topova“, što je demantovala čak i američka kompanija „Genasys“, proizvođač ovih sistema. Time je pretvoren u prah i pepeo cilj nekih organizatora ekstremista da se u Srbiji sprovede scenario ukrajinskog Majdana.

Posle toga preostala je samo radikalizacija protesta i izazivanje nasilja. Razularena politika drugosrbijanaca i antisrba, anarhističkih studenata blokadera i autošovinističke srpske opozicije, svi vođeni rukom inostranih tajnih službi, zagovara obojenu revoluciju i priziva na građanski rat. Protiv ekonomskih i političkih interesa sopstvene zemlje. Bez spremnosti na dijalog, razgovor i politički dogovor.

Oni žele da sruše srpsku državu, da razore srpsko društvo i da razbiju u paramparčad Srpsku pravoslavnu crkvu.

P.S. Aleksandar Vučić: „Siguran sam da ćemo vratiti otetu državu".