Tišina posle urlika: Kad bunt mladih počne da košta

(Ne)vidljive posledice političkog avanturizma - ko sve plaća cenu kad protest postane strategija bez platforme?

Na prvi pogled, aplauz sa ulice deluje kao pobeda glasnijeg nad tišim. Mladi, poneti euforijom i trenutkom zajedništva, veruju da slogani i transparenti imaju težinu sistema. No, istina je daleko složenija: tišina institucija nije uvek znak nemoći, ona je najčešće poslednja brana pred haosom. Problem nastaje kada energija mladih postane alat u rukama onih koji ne traže dijalog već detonaciju.

Kada se protest pretvori u trajnu strategiju bez jasne političke platforme, tada svi, i studenti i roditelji i država, postaju taoci neodgovornosti i spinova. Prvi gubitnici su upravo oni najmanje krivi - studenti i đaci. Godinu je lako izgubiti, znanje teško vratiti. Akademski i đački kontinuitet „puca“ brže nego što se gradi, a reputacije univerziteta i škola se ruše bez ikakvog oružja.

Roditelji, ti “tihi finansijeri nade”, umesto diploma svoje dece, dobijaće neizvesnost, frustraciju i sve češće osećaj krivice što nisu razumeli šta se dešava. Ali upravo tu ulazi najopasniji aspekt ovog protesta - politički inženjering. Dok mladi iskazuju bunt, određeni delovi opozicije već planiraju kako da to preusmere u narativ nasilja. Biće montiranih snimaka, dezinformacija, insceniranih incidenata.

Sledi novo poglavlje - predstavljanje države kao agresora, policije kao nasilnog faktora, a predsednika Aleksandra Vučića kao glavnog krivca za svaku nesreću koja se može dogoditi ili će biti izmišljena. Roditelje će pokušati da uplaše, studente da razjedine, a od protesta da naprave „spektakl tuge“ koji se prenosi uživo, sa suzama koje su realne, ali uzrocima koji su pažljivo režirani.

Opozicija neće prezati ni od čega kako bi svaki pad, svaku slučajnu povredu, svaki sukob iskoristila kao raketu za „bustovanje“ protesta. Njima je potrebna scena, ne rešenje. Haos, ne institucije. Na to Srbija mora da odgovori mudro i hladne glave. Srbija nije ekran, već država. Buka traje minutima, a posledice decenijama. Ekonomija već oseća slabosti. Investitori postaju uzdržani, turističke agencije beleže otkazivanja, a lokalna ekonomija od prehrane do taksi prevoznika sabira manjak.

Svaka blokada ulice nekome uskraćuje ne samo slobodu, već i egzistenciju. Svaka poruka bez cilja unazađuje poverenje. I to ne samo prema državi, već i prema onima koji sutra treba da je vode - deci, studentima, mladim stručnjacima. Uporedimo ovo sa slučajem „Žutih prsluka“ u Francuskoj. Počelo je iz zbog pravde, završilo se u haosu. Milijarde evra štete, izgubljeni turisti, nasilje na ulicama, da bi reforme koje su posle smirivanja situacije konačno došle bile daleko od prvobitnih zahteva.

Sličan scenario sada neko pokušava da napiše i ovde, s tim što su glavni junaci naša deca. Zato pitanje nije „da li podržavamo studente?“, već „da li prepoznajemo gde se u njihovom glasu završava autentični zahtev, a počinje tuđi scenario?“ Ko tačno piše megafonske parole? Ko snosi odgovornost kada ekran potamni, a posledice ostanu? Srbija ima otvorene kanale. Studentski parlamenti nisu ukinuti, Ministarstvo prosvete ne zaključava svoja vrata. Institucije čekaju predloge, a ne parole.

Dijalog ne može postojati ukoliko jedna od strana ne želi da razgovara. Ako već postoji energija za promenu, neka ide ka predlogu, ka zakonu, ka rešenju, ka realnosti, a ne ka režiji. Jer revolucija bez plana je izdaja budućnosti, a protest koji ne zna šta dalje, strada prvi u nevremenu koje sam prizove. Došlo je vreme da se zapitamo: Da li hoćemo da budemo eho političkog projekta ili autori naše budućnosti? Da li hoćemo da govorimo sopstvenim glasom ili da klečimo pred scenarijem onih koji žele novu nesreću samo da bi slika izgledala dramatičnije? Jer kada izgubiš godinu, možda si izgubio samo vreme.

Kada si mlad, vreme ti deluje beskonačno i lako nadoknadivo. Ali kada uđeš u godine, shvatiš da je svaki izgubljeni dan je dragocen i nenadoknadiv. Sa druge strane, kada izgubiš dijalog, poverenje i stabilnost - tada gubiš i budućnost, a izgubljena budućnost nema drugu priliku, nema reprizu. Budimo pametniji i uzdignimo se iznad haosa i galame. Budimo hrabriji od onih koji računaju da će se sve zaboraviti kad nestane buka. Tišina posle urlika mora da bude nova snaga, a ne odjek greške. Srbija mora da čuje svoju decu, ali deca moraju želeti da govore svojim, a ne tuđim glasom.

Deca treba da budu autori, ne eho! Iz ličnog iskustva jednog studenta tokom burnih devedesetih, znam: istinska snaga protesta ne počiva u galami ulica, već u njegovoj sposobnosti da utiša buku i postane glas razuma unutar institucija. Kada iz institucija ne dođe odgovor, ne treba misliti da je tišina poraz. Naprotiv, ona je priprema. Bunt koji ume da ćuti, samo se sabira. I kao reka koja nakratko presuši da bi se vratila snažnija i dublja, tako se i protest vraća svesniji, organizovaniji, odlučniji.

Društvo se ne menja pukom pobunom, već sposobnošću da svoju pobunu pretvori u viziju, a viziju u delovanje. Napredak nije plod besa, već zrelosti. Mudar čovek ne ruši da bi rušio, već traži smisao u onome što želi da sagradi. Država koja misli da traje, mora naučiti da sluša. Jer budućnost postoji samo tamo gde postoji različitost mišljenja. Samo zajednica koja čuje svoje ljude, i kad viču - i kada ćute, - ima snagu da ide napred. Nisu ulice te koje menjaju Srbiju, već znanje, odgovornost i hrabrost da se preuzme odgovornost tamo gde se odlučuje!

Zoran Đorđević, političar, bivši ministar odbrane