KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Jasenovac – fabrika bestijalnih zločina nad Srbima

Kolumna Dragutina Matanovića o ustaškom logoru Jasenovac.

Rešavanje srpskog pitanja u NDH je maksimalno uprošćeno i iskazano u frazi ministra u NDH Mileta Budaka: „Jednu trećinu Srba ćemo poklati, jednu trećinu protjerati, a jednu trećinu prevjeriti“. Ovi pokliči gotovo horski su ponavljani 1941. širom novouspostavljene nacističke NDH.

Hrvatske ustaše zato odmah po osnivanju NDH sprovode deportovanje, hapšenje, odvođenje u logore... I masovna i pojedinačna ubijanja Srba, Jevreja i Roma po rasnoj i verskoj osnovi. Ustaše su formirale sistem koncentracionih logora: „Danica“ u Koprivnici, Kerestinec, Lepoglava, Gospić, Kruščica, Caprag, Loborgrad, Sisak, Jastrebarsko, Tenje, Slana, Đakovo i najveće Jasenovac i Staru Gradišku. I niz stratišta: Jadovno, Gradina, Jablanac, Uštice, Mlaka i drugih.

Najužasniji po svojoj zločinačkoj bestijalanosti bio je sistem logora Jasenovac. Fabrika smrti za srpski pravoslavni narod. Jasenovac je osnovan u drugoj polovini 1941. na području od oko 240 kvadratnih kilometara. Osnivač i prvi komandant logora Maks Luburić lično je učestovao u likvidacijama zatočenika. Logor se sastojao od pet jedinica objedinjenih zajedničkom komandom: logor I Bročice, logor II Krapje, logor III Ciglana, logor IV Kožara, logor V Stara Gradiška. Iz materijala Komisije za utvrđivanje ratnih zločina počinjenih od strane okupatora i njihovih pomagača, pominje se 600.000 do 700.000 lica koji su u ovom logoru ubijeni streljanjem, maljevima, sekirama, klanjem. Veliki broj jasenovačkih žrtava je umro od bolesti zadobijenih usled teških uslova života.

Najviše ljudi pobijeno je tokom 1943, a iskopavanja Spomen-muzeja Jasenovac utvrdila su da samo na jednom mestu na desnoj obali Save, Donja Gradina, leži oko 380.000 kostura. Svaki opis jasenovačkog pakla čini se nepotpunim, a svako prebrojavanje žrtava liči na relativizaciju. U ovaj logor smrti, koji po zverstvima hrvatskih nacista prevazilazi i Aušvic, ulazile su nepregledne kolone Srba koje je ta fabrika užasa intezivno gutala.

„Kula smrti“ u Staroj Gradiškoj, kako su je same ustaše nazvale, bila je namenjena za žene i decu, koje su uglavnom ubijali glađu. Žene su dobijale hranu samo četiri puta mesečno, bez vode. Dnevno je iznošeno po 30-40 leševa. Iz utroba žena na ovom mestu hrvatski zločinci su vadili decu i razbijali ih o zidove, dok su stariju hvatali za noge i pred očima majki ih ubijali. Logoraše iz Gradiške bi vodili do obližnje Save, vezivali im oko vrata cigle i potapali. Ili ih u okolnim selima ubijali maljem nad iskopanim rakama.

Ponekad su mrtve spaljivali u velikim pećima ciglane ili keramike. U ove peći su bacani i živi ljudi, jer ustaše nisu stigle da ih poubijaju. Po kazivanju zatočenika dr Zeca, jedan polupijani Hrvat hvalio se „da je prošle noći postigao svoj rekord i ubio 1.152 žrtve“. Drugi zatočenik svedoči o kasapljenju noževima: „To je ustaškim koljačima priređivalo takva sadistička zadovoljstva, da su od oduševljenja ponekad sa uživanjem pili krv svojih žrtava ili oblizivali krvave noževe“.

Posebno je šokantno svedočenje Borislava Ševa iz Piskavice o pravljenju sapuna od ljudi u Jasenovcu: „Gledo sam ja kako oni od ljudi prave sapun. Na stolovima meso ljudsko. Ja sam vidijo tačno na stolovima to, to meso. Ljudsko meso. Glava nije bilo. Niti djelova ruke. Samo od trupova. To masno. Dolje lože vatru pod kaznovima i to se kuva. Bacaju meso u kazane. Prave sapun. Sve to ustaše”.

Jasenovački pakao sadrži još jednu strašnu istinu. Partizani nisu nikada pokušali napad i oslobođenje ovog logora, niti su oslobodili Jasenovac na kraju rata. Upravo zato je grupa od nekoliko stotina logoraša centralnog Ustaškog logora skupila svu svoju hrabrost i 22. aprila 1945. odlučno krenula u proboj ka reci Savi, u proboj ka slobodi. Od 600 njih kojima je sloboda bila draža od života, preživelo ih je najviše 117. Istog dana u beg su krenuli i zatočenici drugog dela logora Jasenovac, Kožare, a preživelo ih je tek 11. Dan posle proboja logoraša, ustaše su ga napustile, ostavivši za sobom samo ruševine i masovne grobnice.

U proleće 1945, u borbama za oslobođenje Jugoslavije, jedinice 2. jugoslovenske armije zauzele su Staru Gradišku, a jedinice 1. armije ušle su u već napušteni Jasenovac. O odnosu komunista prema Jasenovcu govori i činjenica da ga Josip Broz Tito nikada za života nije posetio. Hrvatski komunista nije hteo da poseti mesto počinjenog genocida svog, hrvatskog naroda.

Edmund Glaise von Horstenau, nemački vojni izaslanik u NDH, u izveštajima Berlinu, napisao je: „Od početka rđavo ustrojen, ustaški režim, sa svojom ludom politikom genocida i svojim kriminalom, postao je simbol ove ružne države“.

P.S. Aleksandar Vučić: „Na teritoriji NDH, u Jasenovcu, Gradiški, Pagu, Jadovnu, po jamama, u pokoljima ubijeno je tokom Drugog svetsko grata gotovo milion Srba i nigde se ljudski rod nije toliko približio paklu kao što je to činjeno ovde u Jasenovcu. Partizani, Crvena armija, već sedam meseci bili su u Beogradu, a srbosek u Jasenovcu i dalje je neumorno radio svoj posao“.