Kolumna Vesne Knežević: Blokadna revolucija i profit stečenih prava

Prošlog vikenda su studenti u blokadi držali konferenciju za građanstvo ispred Pravnog fakulteta u Beogradu. Prema izveštaju N1, bio je to emotivan momenat. Boreći se sa suzama, studentkinja Tijana Knežević je poručila: "Mi studenti već sedam meseci živimo na ovom fakultetu. Ovde spavamo, jedemo, družimo se, jedni druge doživljavamo kao porodicu, a fakultet kao svoj dom. I kada neko dođe da vam napadne dom, vi ne možete da ćutite.“

Zgrada fakulteta je proglašena imobilijom u centru grada, koja je po stečenom pravu dobila novog vlasnika – studente koji tu žive, a ne studiraju. Takvu aproprijaciju Beograd nije video od ulaska partizana u grad oktobra 1944.

Ono što direktnim nosiocima studentske revolucije fali, jeste paralelno znanje o tome šta njihove kolege u drugim evropskim zemljama mogu ili ne mogu. Smeju i ne smeju.

Recimo Univerzitet u Beču. On ima jako fine ormariće za spremanje knjiga, skripti, kaputa, jakni, ručka, flaša za vodu i sličnog. Svaki fakultet ima prostorno označene i izdvojene nizove takvih metalnih ormarića, špindova, lockera, kaslića, kako vam drago. Sve je to na raspolaganju studentima. Sa potrepštinama koje staju u ormarić može da se živi po fakultetu najmanje jednu sedmicu. Skromniji i duže.

Ima jedna falinka. "Špindovi“ moraju da se isprazne do zalaska sunca. Kad pada noć, kupi stvari i idi pravoj kući. Ako nemaš kuću, idi kod prijatelja, traži stipendiju za studentski dom, pitaj crkvu, nađi posao. Svijaj dom gde ti je volja, ali fakultet nije tvoj dom. Kolege nisu tvoja porodica s kojom spavaš, jedeš i družiš se u toj kući koja ti služi, ali nije tvoja imovina. Danju se može steći drugačiji utisak, ali noću nema sumnje da fakultetske zgrade misle nadgeneracijski.

Tako glasi interni zakon na Bečkom univerzitetu. A kako ta institucija uživa autonomiju, ima i pravo da na svojoj teritoriji proglašava norme sa zakonskom snagom. Što se tiče sankcionisanja, ono se sprovodi relativno lako. Ključevi za ormariće se izdaju na portirnici svakog fakulteta i vraćaju na kraju radnog vremena. Obično jednoj starijoj, tu zaposlenoj osobi, ili nekom od studenata koji se rotiraju za male naknade. Kad se pred kraj radnog dana shvati da neki ključ fali, čuvari ključeva kreću u akciju.

Poruka je – squatters, go home! Studenti mogu da protestuju na fakultetu, biva to i ovde, ali ne mogu da se usele na fakultet sa četkicom za zube, vrećom za spavanje, gitarom i pso

Plodovi revolucije: Ovo je sada naše

Da sumiramo situaciju za koju neki predstavnici briselskih institucija, Marta Kos na primer, kažu da se podudara sa vrednostima EU. 1) Deo srpskih studenata se uselio na fakultete kao u kuću. 2) Razvlašćena država bi samoproglašenim vlasnicima trebalo da plaća vodu, struju i bezbedno stanovanje. 3) Svaki pokušaj države da zgrade fakulteta vrati izvornoj funkciji, studiranju, ustvari je deložacija stanara, koji, kao i svi ljudi koje se u hladnom kapitalizmu izbacuje na ulicu, imaju pravo na samoodbranu.

Moja prezimenjakinja koja guta suze u strahu da će do zalaska sunca morati da pokupi stvari iz ormarića, podseća na čuvenu scenu iz Zafranovićeve "Okupacije u 26 slika“. Ne onu na koju svi pomisle, daleko bilo, već jednu mnogo suptilniju, večnu, praktično himnu smene elita kroz istoriju. Posle Musolinijevog preuzimanja Dubrovnika, siromašni lokalni Italijan Toni, igra ga Milan Štrljić, preuzima vilu odbeglog Hrvata. Dok ulazi u đardino oko velelepnog zdanja, Toni svečano izgovara "Questo e mio, adesso!“.

Upravo to kaže i studentkinja Tijana Knežević, dok se boji da će je deložirati iz kuće. To je sada njeno. Ili, u ime kolega s kojima je zauzela zgradu fakulteta, "To je sada naše!“.

Blokadna civilizacija u dolasku je puna takvih primera, gde se ilegalna i ilegitimna promena proglašava za stečeno pravo. Kod štrajka advokatskih organizacija i najavljene reakcije države, blokadni mediji su ostali u čudu. Zašto odjednom takva strogost "kad je država do sada gledala na obustave rada advokata bez reakcije?“. Već mesecima advokati rade i ne rade i nikom ništa. Šta je sada drugačije? Zašto to državi odjednom smeta? Zašto se uskraćuje profit stečenih prava?

Ručak i ideologija s dnevnog menija

Blokadni pokret se strahovito brzo transformiše, ne samo kroz instituciju stečenih prava. Sve više upada u oči njegova nestabilna ideološka matrica. Ona se namerno drži takvom, otvorenom i fleksibilnom, da bi osigurala glavnu misao sa kojom taj pokret nastupa, kolektivizam i vlast plenuma. Sociolog bi rekao, pokret se intenzivno menja da se ne bi promenio.

Prvi ideološki sklop zimus je bio, hoćemo zdrave institucije. Drugi, skupljanje mase i brojeva, što bih prevela kao ideologiju prirodnih sila. Mi smo oluja koja će sve da počisti, ko pita oluju da li je u pravu ili nije. Obe te faze su završene negde sredinom marta.

Treći ideološki eksperiment je dominirao na vidovdanskom skupu blokadnog pokreta: Nacionalizam. Dobri stari ekskluzivni nacionalizam. Zato do tada nisu razvijane EU zastave, ni na trčanju u Strazbur, ni na biciklijadi u Brisel, ni na marševima kroz Srbiju, da bi se opcija prelaska na vindikativni srpski nacionalizam držala otvorenom.

Lično ne mislim da je blokadni studentski pokret nacionalistički per se. Nisam sigurna da oni uopšte znaju šta je nacija, što im, kao pristaša šireg evropskog identiteta i ne bih stavljala u greh. Ali problem je da oni, osim spomenutog plenumskog kolektivizma, ideološki nisu ništa. Jednostavno probaju stvari da vide hoće li dobiti željeni odjek kod publike.

Vidovdanski nastupi Marčetića i Lompara su bili na nivou anahronih mitinga iz vremena Miloševićevog učvršćivanja vlasti. Toliko fundamentalnog pravoslavlja i integralizma bi danas bilo previše i za jednog Aleksandra Vulina. Mislim da bi se i on posramio da drži takve govore u javnosti. Možda bi krunio privatno, u ćošku neke ambasade, ali javno, pa još pred stranim novinarima, nije lud!

Posle te vidovdanske epizode, prešlo se na ideologiju direktnog nasilja i sudara s policijom. Tek to nije funkcionisalo. Javna podrška se topila, a ona je glavni cilj pokreta.

Kad su počeli požari, bio je to, politički gledano, poklon s neba, poslat da u sfumatu prekrije narednu doktrinarnu transformaciju: Dobročinitelji malog domaćina. Blokadni pokret je počeo

da pomaže ljudima, da skuplja pomoć, organizuje donacije, nabavlja hranu, ćebad, lekove, da zapošljava vatrogasce. Ukratko, preuzeo je funkcije države. Postao je država. Paralelna država, moralno superiorna pravoj državi.

Približavanje tačke promene prepoznaje se po vodostaju pretnji. Kod svakog izlaska iz stare i ulaska u novu fazu menja se status pretnji na instragram-adresama studenata u blokadi. Kad raste nivo pretnji, to znači da ne znaju šta dalje, i rade na novom. Kad nivo pretnji nešto opada, ostaju na pozicijama koje važe tog trenutka.

Zadnja pretnja je: "Ako mislite da ćemo se uplašiti, niste nas dovoljno gledali u oči. (...) Nijednom od vas nećemo oči zaboraviti.“

Smislio Stephen King? I ako nije, dođe blizu. U svakom slučaju, ukopavanje pretnji sve dublje u frojdijanski id pokazuje da obe matrice trenutno na delu, direktni sudari s policijom i blagonaklona para-državna briga za malog čoveka, postaju neefikasne.

Kako od čoveka napraviti prebivalište

Dok se blokadni pokret bori protiv "diktature“ u kojoj već mesecima radi šta hoće, treba podsetiti da u razvijenom svetu postoji samo jedna diktatura, a ona nije politička, već društvena. To je diktatura narodne duše gonjene besnim duhovima. Svuda toga ima, nije srpski javni prostor nešto jedinstveno. Ono što se međutim s te strane dodaje je neverovatno uživanje u autodestrukciji.

Bes blokadnih revolucionara se kao školski primer uklapa u takav model. I da im pođe za rukom, uglavnom nogom, da vaninstitucionalnim sredstvima sruše aktuelnu vlast, ništa se u Srbiji neće promeniti, osim na gore. Bes će ostati, a sa njim i predstava da je dozvoljeno sve što besnoj duši inovativno padne na pamet:

- Da se traže zdrave institucije, ali odbija konkretna politička artikulacija, a ideološki prodori testiraju kao kolačići. Dok se opcije se kameleonski vrte, jedina konstanta ostaje vlast plenuma i zborova, za šta i njihove najgorljivije apologete privatno znaju da je vic. To bi bio takav romantizam, kao da Srbi još jednom prelaze na fonetsko pismo u nadi da će ih svi veliki jezici slediti. Neće. Opet će ostati sami u inovaciji.

- Da besni ljudi mogu da odu pred bilo čiju kuću i naprave kanibalski dernek ispod prozora, kao Havajanci kad su jurili Jamesa Cooka. Apologetski mediji su već našli formulu da to umotaju u civilizacijsko dostignuće. Za opsadu u Novom Sadu N1 kaže "narod se okupio na adresi na kojoj je prijavljen Miloš Vučević“. Ta formulacija je kažnjivija od samog akta, hladno data s predumišljajem da se stvori moralni hijatus između kuće u kojoj neko živi i adrese na kojoj je neko prijavljen. U prvom slučaju je jasno da masa ide ad hominem, na živog čoveka. U drugom slučaju fali čovek, ostaju administrativni pojmovi. Ergo, šta hoće da kaže N1, besna masa ispod Vučevićevih prozora ne napada čoveka, već prijavu prebivališta, običan komad papira, a kao što je poznato, papir sve trpi.

- Da besne duše imaju pravo na hirovitost. Kao ideologije, i pojmovi su podvrgnuti dnevnoj reviziji. Studenti u blokadi ne objašnjavaju svoje mene, to rade njihove apologete. Na primer, kod pojma "ćaci“, koji se lepi neobrazovanima, uočena je izvesna slabost. Ispostavilo se da tu ima i obrazovanih. Kako sad proširiti pojam, a da se ne ošteti njegova funkcija udarne pesnice?

Raskorak je genijalno premostio teatrolog i profesor na FDU Ivan Medenica izjavom "Ćaci je tako brzo na neki način prihvaćeno u narodu i toliko je brzo postalo oznaka za nekoga ko je nepopularan i neobrazovan“.

Nepopularni? Zar do juče nije važilo samo neobrazovani? I kod koga nepopularni? Koliko puta dnevno da im se ljudi bace pred noge za malo popularnosti?

Izjava Medenice za N1 znači, Rubikon je pređen. Od sada se u "ćacije“ može trpati sve – pristaše parlamentarizma, protivnike direktne demokratije, ljude koji veruju u podelu rada, ljude koji nikad nisu voleli dotirano rodoljublje Kusturice, ili, na jednom bazičnom nivou, u školi, na poslu, u profesiji, zagovornike konzervativnog shvatanja autoriteta.

Kad policija čuva studente dok polažu ispite, treba se zabrinuti. Ima i suprotna teorija, da na ispite ionako izlaze samo nepopularni, pa nije šteta da im se malo potpali vatrica ispod prijave prebivališta.