Vidim vas: Za Oluju aplauz, za Srbe lisice

Juče je Srbija obeležila dan srpskog stradanja. A Hrvatska će sutra slaviti. Na Kninskoj tvrđavi, uz fanfare, vojsku i plotune, slaviće etničko čišćenje. Dižu zastavu iznad grada iz kog su Srbi pobegli glavom bez obzira, pod bombama: rafali u vazduhu, suze u traktorskim prikolicama.

I šta radi opozicija u Srbiji dok se to dešava?

Crtaju spiskove za hapšenje. Opozicija koja bi, da nije toliko opsednuta Vučićem, možda bar jednom u godini rekla: „Zločin je bio.“ Ali ne. Za njih je srpska žrtva neugodna, srpski bol „kontroverzan“, a srpsko sećanje – pretnja za njihove sponzore.

Blokaderi, zgubidani dok su Srbi palili sveće, oni bi radije pumpali sa Severinom. Bez trunke stida. Bez pijeteta. Bez ijednog pogleda ka nebu. Oni bi najradije da su sutra uz Kninsku tvrđavu, sa sve transparentima “oslobođenje”, uz zlatne satove, strane grantove.

Juče su neki građani Srbije ćutali. A neki su ućutkivali. Razlika je ogromna.

I dok jedni pamte Oluju, drugi pokušavaju da je zaboravimo. Oni ne žele državu, oni žele osvetu. I to ne pravu, već isceniranu, selektivnu, medijsku. Da okrenu priču, da naprave haos, da se predstave kao žrtve. A narod? Narod im ne treba. Treba im haštag, kamera i još malo para od „projekata“.

Njima godišnjice nisu važne. Njima je važno da su glavni na X-u. Da ih neki ambasador pogladi po glavi. Da napišu neki story u kojem su ponovo „žrtve režima“. Njih ne zanimaju traktori, kolone, suze, izbegličke kolibe. Njih zanima samo kako da dođu na vlast – bez izbora.

I dok se botuje sa svih strana da se zločin u Srebrenici proglasi genocidom – šta ćemo sa Olujom?
Gde su dokumenti Ujedinjenih nacija o progonu 250.000 Srba?
Gde je međunarodni konsenzus da je i Srbin čovek, da i srpska suza nešto vredi?
Ili ćemo večno živeti u scenariju gde su Srbi uvek krivi, čak i kada beže?

Dok su Srbi sećali svojih žrtava, oni su planirali podelu vlasti u kafani. Dok je narod palio sveće – oni su palili Instagram.

A sad hoće da hapse. Sram vas bilo.

I neka se zna: nisu problem ni protesti, ni nezadovoljstvo, ni kritika. Problem su oni koji na dan Oluje ne mogu da prevale „zločin“ preko usta, ali mogu „hapšenje predsednika“ da ponove kao mantru. Problem su oni koji više žale zbog uvrede Severini, nego zbog Petrovečke ceste.

I dok neko ćuti s narodom – neko viče. Dok neko pognute glave obeležava pogrom – neko bi da ga pretvori u pobedu.
Dok Srbi pamte, oni se prave da se ništa nije dogodilo.

I to je ta Srbija koju nude.
Srbija u kojoj se Oluja slavi, a Srbi hapse.