Kolumna Zorana Đorđevića: Maskiranje Srbije - Zapisi jednog prijatelja

Kroz istoriju, pažnja sveta ka malim državama nikada nije slučajna.

Takvi trenuci nastaju kada sudbina pronađe novu tačku oslonca.

Možda je upravo takav trenutak nastao kada je avion jednog od najznačajnijih modernih umova, Erola Maska, tiho sleteo na beogradsko nebo.

Bez pompe, bez senzacionalizma, kao znak dubljeg pomaka i u svetu i u nama samima.

Mask nije došao da se slika, već da gradi most. Njegova ideja o osnivanju Instituta za istraživanje gravitacije i prostor-vremena deluje kao misaoni eksperiment, ali za one koji još veruju u znanje, to je realnost vredna svakog napora. A lokacija tog svetišta – Srbija. To po meni nije iznenađenje, već neizbežnost.

Zašto Srbija? U razgovoru bez kamera rekao je: "Zapanjilo me koliko mladi ovde znaju, kako misle brzo i drugačije. Imate nešto što je teško ukrotiti, ali je neprocenjivo." To "nešto" jeste spoj naučnog prkosa, filozofske dubine i vere da se istina, koliko god paradoksalna, ipak može razumeti. Srbija je oduvek bila raskršće svetova, ne Zapad, ni Istok, već prostor-vreme koje se stalno oblikuje. Dodao je i misao koja se pamti: "Za Institut ovog tipa najlogičnije mesto bile bi SAD. Ali tamo bi jedni bili isključeni, drugi zapostavljeni, treći ne bi želeli da dođu. Beograd je jedini grad gde niko ne bi bio nepoželjan. Srbija je neutralna, odlučna i otvorena. Sa ekonomijom u usponu i Expo-om 2027 pred vratima, Beograd je danas grad koji niko ne može da zaobiđe i odbije." To je ono što sam nazvao realizmom vizije: hrabrost da se trenutak prepozna i da budućnost nikne baš ovde.

Ova investicija nije pitanje kapitala, već duhovnog kapitala. Institut bi bio mesto gde se vreme meri u eksperimentima, a gravitacija proučava da bi čovek shvatio univerzum. Građani Srbije deo su tog univerzuma više nego što misle. A ulogu u svemu nose i lideri. Vizionarstvo predsednika Aleksandra Vučića ne meri se samo ekonomijom ili infrastrukturom, već i spremnošću da otvori Srbiju naučnom dijalogu sa svetom. Prvi razgovori vođeni su tiho, uz razumevanje da znanje mora postati temelj nove politike.

Zašto ću ga ponovo pozvati? Ne zato što bismo molili, već zato što Srbija mora da pokaže da razume put. Ne kao zemlja jeftine radne snage, već kao temelj naučne renesanse. Jer ko se usudi da prkosi gravitaciji, taj ispisuje novo poglavlje istorije. Zamislimo Institut u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu - izgrađen od znanja, stakla i svetla, gde srpski studenti slušaju nobelovce, gde se Vinča, Biosens i Matematička gimnazija spajaju sa Maskovim učenjem. To ne bi izlečilo samo nauku, već i duh. Generacije bi imale razlog da ostanu ili da se vrate.

A građani? To znači sve. Povratak samopouzdanja. Povratak stotina naših naučnika, dolazak stranih. Nova radna mesta - ne na traci, već u laboratoriji. Deca koja uče da postave pitanje na koje Google nema odgovor. Komšija koji radi na tajnama crnih rupa. Da prestanemo biti odliv, i postanemo izvor, izvor gravitacije. Mask je, gledajući nebo iznad Avale, rekao: "Gravitacija nije samo sila. Ona je i veza." Srbija sada može privući ono što nikada fizički nije pripadalo njenim granicama, ali jeste duhovno: progres nauke. Zato ne bi bilo neobično da mu Srbija osim gostoprimstva ponudi i bdržavljanstvo, jer po meni on već pripada ovde.

U ovom nastojanju ne mislim i ne tražim političke poene. Želim da Srbija postane ono što može da bude. Da jednog dana bude jasno: sve je ovo počelo kada je jedan čovek iz sveta prepoznao znanje tamo gde su drugi tražili tržište. Srbija nije alternativa, ona je izbor, jer najteži eksperimenti nisu u vakuumu, već među ljudima. A ovde, vakuum ne postoji. Ovde ljudi dišu verom da će onaj ko hoda po Mesecu, možda jednog dana, krenuti iz Male Krsne.

Put koji počinje sa gravitacijom završava se uspehom. Srbija, zemlja Tesle, Pupina, Milankovića, Mileve Marić, Mihajla Petrovića i drugih, zna kako se gleda u nebo, ali i kako se ne zaboravlja zemlja. Ako Institut nikne baš ovde, možda shvatimo da nismo mi dočekali budućnost, nego je budućnost došla da pozdravi nas.

U Beogradu.
U Srbiji.
U nama.

autor: Zoran Đorđević, bivši ministar