Kolumna Dragutina Matanovića: Dugujemo istinu velikom čoveku Đuri Raci

Istinu o padu nadstrešnice 1. novembra u Novom Sadu dugujemo porodicama svih žrtava i svim građanima Srbije. Dugujemo je sami sebi, da ne budemo više žrtve manipulacija onih koji Srbiji ne misle dobro. I dobro je što je klupko istine počelo polako da se odmotava.

Juče je preminuo Đuro Raca, mučenik koji je u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu izgubio ćerku Goranku. Ne dočekavši ni prvu godinu tragedije, njegovo očinsko srce nije izdržalo toliki bol. A veliki čovek je bio Đuro Raca. Ni kada mu se ceo svet srušio pred očima nije optužio svoju državu. Za razliku od antisrba blokadera koji se pozivaju na žrtve tragedije isključivo za svoje političke ciljeve.

Predsednik Vučić izrazio je saučešće porodici i prijateljima Đure Race: „Neumorno je tražio odgovore, okružen hladnim zidovima nerazumevanja od strane onih koji bi prvi trebalo ozbiljno da poslušaju argumente jednog oca. Država mu duguje istinu“.

Fizičar i doktor nauka Đuro Raca do poslednjeg dana tvrdio je da je do tragedije u Novom Sadu došlo zbog terorističke diverzije, baš na dan kada katolici obeležavaju Dan mrtvih i kada je najavljeno da će biti puštena brza pruga Novi Sad-Subotica. „Strani faktor je to pripremio, sagradili su uređaj, oscilator, koji je male veličine, toliko da je mogao da stane na sedište automobila. Tog dana, pošto je bio udešen na rezonancu, njegove oscilacije poklopile su se sa oscilacijama nadstrešnice i dovoljno je bilo pritisnuti dugme da dođe do poklapanja tih talasa. Amplituda onda skače, izaziva veliku silu i cela nadstrešnica pada”, rekao je Đuro Raca.

Očigledno, u vreme današnje savremene tehnologije, nasilno rušenje nadstrešnice može da se sprovede i na drugi način, a ne samo eksplozivom. Teorija zavere? Moguće. Ali je od početka jasno da pojedini tužioci imaju nameru da se neke činjenice prikriju i da se neke osobe koje su odgovorne zaštite.

Svoje nalaze Đuro Raca je uputio tužiocu u Novom Sadu Slobodanu Josimoviću, ali nije dobio odgovor. Obraćao se i Mladenu Nenadiću, glavnom tužiocu za organizovani kriminal, ali je i on ostao nem. Nenadić je jedan od aktera na fotografiji iz kafane, zajedno sa rektorom Vladanom Đokićem i još dvojicom ljudi iz vrha Železnice, povezanih sa aferom pada nadstrešnice, Nebojšom Bojovićem i Milutinom Miloševićem. Teorija zavere? Moguće.

Na mestu tragedije, samo tri sata pre rušenja novosadske nadstrešnice, prošao je blokader Miša Bačulov i nešto kucao u svoj telefon. Najsumnjivije u celoj priči jeste to što je neko punih 11 meseci krio istinu o prisusustvu Bačulova na mestu tragedije.

Sve dok to na Televiziji Pink nije otkrio Aleksandar Vučić. Zašto su su 11 meseci krili ove snimke, a tužilaštvo je, već dan posle nesreće, „znalo“ šta je uzrok? Zašto su pojedine strukture prihvatile verziju da je to bila korupcija, bez ikakvih dokaza? „Pletu mrežu ne bi li na kraju uhapsili mene i sproveli revoluciju do kraja. Ne mogu da mi pronađu pare, bogatstvo, ne mogu da mi pronađu ništa“, rekao je predsednik Vučić.

Drugo važno pitanje jeste – zašto su u noći 1. novembra uklonjeni svi ostaci srušene nadstrešnice. Do jutra je nestao i poslednji trag, pa uviđaj na licu mesta nije mogao da se obavi po svetlosti dana. VJT u Novom Sadu priznalo je da su glavni tužilac Branislav Lepotić i postupajući javni tužilac Slobodan Josimović izdali takvo naređenje. Nije istina da su građevinske mašine uklanjale ostatke srušene nadstrešnice kako bi se omogućilo izvlačenje preminilih i povređenih.

Sada je potpuno jasno da je pad nadstrešnice iskorišćen kao okidač za obojenu revoluciju koja se dugo pripremala protiv Aleksandra Vučića i Srbije. Odavno je pripremljen i scenario za skupove antisrba, blokadera, ekstremne levice i anarholiberalne omladine.

Svi učesnici obojene revolucije imali su glavni plan vezan za 15. mart. Čvrstu nameru da i po cenu krvoprolića tada preuzmu nasilno vlast u Srbiji. Delovi operativnih institucija unutar državnog sistema su ćutali, ili direktno ili indirektno – radili za drugu stranu. Javni servis RTS se otvoreno pridružio blokaderskim revolucionarima, pa 14. februara nije prva vest bila obeležavanje praznika Sretenje, već studenti koji dolaze u Kragujevac da to obeleže. 

Ovaj plan nije uspeo zbog snažnog vaninstuticionalnog otpora koji je preduzet. Organizatori puča spolja i iznutra su shvatili da će obični ljudi da se najsnažnije bore i da im se suprostave svom snagom.

Pod uticajem medijskih platformi koje šire mržnju, mnogi mladi ne pamte 5. oktobar 2000. i sve strahote koje su usledile. Ne pamte ratove i genocid nad srpskim narodom u 20. veku i naivno misle da ustaše u Zagrebu i njihovi domaći pomagači žele dobro srpskom narodu. I ne mogu da razumeju da Vučića progone zato što brani Srbiju i njenu slobodu i nezavisnost.

P.S. Aleksandar Vučić: “Naravno da sam tužan i želim pravdu. Samo je gora tragedija da se optuži neko ko nije kriv”.