Kolumna Dragutina Matanovića: Kardeljeve aveti u Petoj beogradskoj gimnaziji

Na ovim našim prostorima mnogi istorijski događaji doživljeni su kao sudbina, a ne kao upozorenje. Jedan od najboljih primera predstavljaju ideje Edvarda Kardelja koje i danas lebde u vazduhu, kao podsetnik i simbol grešaka prethodnih generacija.

Za one koji ne znaju ili koji su zaboravili – Edvard Kardelj, uvek uštogljen, opširan i nedovoljno obrazovan, bio je jedan od glavnih ideologa titoističkog socijalizma i tvorac sistema političke represije. Bez završene Učiteljske škole učlanio se u Komunističku partiju, da bi kasnije u Sovjetskom Savezu pohađao studije Kominterne. 

 

Drugi svetski rat, kao i svi veliki sukobi, pored toga što je stvorio heroje, uticao je i na to da „na visoko podignu se sutereni“, kako je veliki pesnik Dis govorio, pa je Kardelj, na Prvom zasedanju AVNOJ-a 1942, izabran za potpredsednika Izvršnog Odbora. Tada kreće njegov vrtoglavi uspon. Kardelj je bio i jedan od glavnih tvoraca odluka donetih u Jajcu kada je iskrojena sudbina nove jugoslovenske države i Srbija bačena u jaram titoizma.

 

Uz reči „mi treba da ubijamo sve svoje protivnike“, koje će se u godinama nakon rata pretočiti u represalije i streljanje desetina hiljada uglednih Srba, ovaj čovek postaje siva eminencija nove države. U arhivu Slovenije 2005. pronađena je Kardeljeva depeša kojom naređuje ubrzano „čišćenje“ političkih protivnika.

 

Pošto je postao najbliži saradnik Josipa Broza Tita, jedan od prvih njegovih izazova bila je tzv. Kriza Informbiroa. Sledili su komunistički obračuni, progon neistomišljenika, sadistička mučenja na Golom otoku i psihička tortura osuđenika.

 

Glavni temelj Kardeljeve politike predstavlja kontroverzni Ustav iz 1974, kojim je utvrđeno pravo na samoopredeljenje i otcepljenje naroda koji su činili bivšu Jugoslaviju. Ovaj ustav je postao pravni okvir za raspad Jugoslavije, stvaranje nezavisnih nacionalnih država i samim tim ratova devedesetih.

 

Njegov samoupravni socijalizam, s nejasnom vlasničkom strukturom, i drugim anomalijama, doprineo je da se stvori niz ekonomskih kriza. Princip „ne možeš toliko malo da me platiš koliko ja mogu malo da radim“ slika je i prilika pogubne ideje, o kojoj se tada odlučivalo (verovali ili ne) na PLENUMIMA i ZBOROVIMA.

 

Zašto pišem o Kardelju? Kada se istorija ponovi, uvek više košta, a događaji u prestižnoj Petoj beogradskoj gimnaziji podsećaju na ponavljanje istorije i sledbeništvo ideja samoupravljanja, plenuma i zborova. Danas, kao i tada, nepoznati autori određuju teme, nepoznati glasaju i donose odluke, od kojih je najpogubnija vezana upravo za pomenutu gimnaziju – fizička blokada od strane pojedinih učenika i njihovih roditelja. Povod za blokadu jeste zahtev za smenu v. d. direktorke. „Blokaderi“ zahtevaju da na „samoupravni“ način na mesto direktora dođe „osoba iz kolektiva“.

 

Jasno je, naravno, da je mladu i neiskusnu decu zloupotrebila antisrpska opozicija zarad samo jednog cilja – rušenja vlasti. I umesto da se ljudi i roditelji bore za bolje obrazovanje, oni se bore za blokadu obrazovanja. U skladu sa starim pravilom Kominterne da se nepismeni najbolje kontrolišu.

 

Neki Nemanja Milošević je držao govor ispred Pete gimnazije kao roditelj dece koja pohađaju tu školu. Ipak, nekako je „ispod radara“ prošla informacija da je Milošević lider opozicionog udruženja Glas, NVO miljenik, poznat i po tome što je pozvao građane Srbije da podrže Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, koja bi čitav srpski narod označila kao genocidan, pa time i decu koja su učesnici blokada. Neki ga zovu i „NATO usisivač“. Ne znam zašto.

 

Na mnogo mesta je slično. Glumci hoće da vladaju pozorištima, a da država sve plaća na njihov zahtev. I pojedini sportski radnici ne dozvoljavaju privatizaciju fudbalskih timova – država sve da plaća, a oni da upravljaju.

    

Srbija se danas nalazi pred prekretnicom – borbom da se istorija ne ponovi. Nijedan narod na Balkanu tokom dvadesetog veka nije platio toliko visoku cenu kao Srbi, upravo zato jer su, nakon Drugog svetskog rata, na najznačajnija mesta u državi postavljeni abadžije, bravari, nepismeni... I tako je započeta „osveta loših đaka“.

 

U trenucima kada je Srbija pod Vučićevim vođstvom postala ozbiljan politički faktor, ne samo na Balkanu nego i u Evropi, stare aveti, u vidu anarholiberala i titoista, NVO organizacija i opozicionih predstavnika, primenile su identičnu mustru kao vek ranije – uništićemo omladinu i školstvo, obesmislićemo sve vrednosti na kojima počiva jedno društvo, kako bismo u budućnosti od Srbije napravili koloniju. Ko to ne prihvati, doživeće sudbinu uglednih srpskih domaćina u periodu 1944–1945. godine.

 

Zato mentor blokadera Jovo Bakić urla – „nema oprosta za njih“. Eho davnih reči titoističkih predaka – „mi treba da ubijamo političke protivnike“. I svakome treba da je jasno – blokade nisu borba za bolju državu, nego borba protiv budućnosti Srbije.

 

P.S. Aleksandar Vučić: „Niko se silom neće dočepati vlasti i niko nije jači od države.“