Kolumna Dragutina Matanovića: Teroristički napad u Ćacilendu – opet Srbi na Srbe

Kolumna Dragutina Matanovića o terorističkom napadu u Ćacilendu.

Činjenica je da je Vladan Anđelković 22. oktobra izveo teroristički napad u centru Beograda. Bez povoda je pucao u Milana Bogdanovića, Srbina, oca troje dece, a potom benzinom zapalio šator. Činjenica je, takođe, da je Vladan Anđelković letos pozirao sa hrvatskim premijerom Andrejom Plenkovićem. Činjenica je i da je Vladan Anđelković bivši radnik Državne bezbednosti i da je bio najaktivniji u njoj za vreme antisrpskog režima Hrvata Josipa Broza i titoističkih kožnih mantila.

Ovaj teroristički čin pokazuje da se po ko zna koji put pred našim očima ponavlja srpska istorija 20. veka u svom najtragičnijem obliku. Pucao je Srbin u Srbina.

Sedmog jula 1941. bio je praznik, Ivandan, kada su u Belu Crkvu, selo nedaleko od Krupnja, upali partizani. Seljake koji su se bili okupili na seoskom vašaru, iz tog i iz okolnih mesta, ubeđivali su da im se pridruže, da počnu diverzije protiv Nemaca. Naišavši na slab odziv, otišli su iz Bele Crkve, a zatim su u selo došli žandari iz susedne Zavlake. Čuvši to, partizani su se vratili i pod komandom Žikice Jovanovića Španca napali žandare. Ubili su dvojicu – jedan je bio Šumadinac, a drugi izbeglica iz NDH. To je bio prvi slučaj iz 1941. kada su Srbi pucali na Srbe, što će se do 1945. godine ponoviti još bezbroj puta.

Umesto u oslobodilačku borbu, mnogi Srbi su ušli u kolo bezumnog građanskog rata. Ubijali su se sugrađani, nekadašnji prijatelji i kolege, porodice. Srbi četnici, Srbi partizani, Srbi nedićevci, međusobno suprotstavljeni, počinili su teške zločine jedni nad drugima, ali i nad hiljadama civila koji su bili simpatizeri druge strane. Partizani su svoj teror nastavili i godinama nakon što su došli na vlast.

U komunističkoj Jugoslaviji tragični 7. jul proglašen je za Dan ustanka. Praznik koji se pisao velikim slovom. I najsvečanije proslavljao. Do danas je ostalo otvoreno pitanje: ustanka protiv koga? Partizani toga dana u Beloj Crkvi nisu pobili Nemce, niti su napali neku nemačku okupatorsku jedinicu. Pobili su nedužne Srbe, policijske službenike iz Zavlake koji nisu počinili nikakav zločin čak ni nad tim komunistima. Brozovi titoisti nisu za Dan ustanka odabrali neki kasniji datum, vezan za partizansko oslobođenje Užica ili nekog drugog grada u Srbiji, nego je to morao da bude baš dan bratoubistva. Moralo je da prođe 70 godina pa da se za Dan ustanka odredi drugi datum.

Danas je svima jasno ko je bio Žikica Jovanović Španac. Večiti student, dopisnik ondašnjih tabloida, učesnik Španskog građanskog rata, jedan od zagovornika politike „Srbe na Srbe“ još pre 1941. godine. A zna se ko je tu kovanicu i osmislio i koliko je skupo plaćena. Po mnogo čemu sličan i današnjim blokaderima bez razloga i današnjim „revolucionarima“ jakobincima koji ne misle o posledicama svog delovanja. Onima koji i 2025. potežu pištolj na svoje političke neistomišljenike, koji bi na vlast želeli da dođu nasiljem.

Teroristički napad 22. oktobra izveden je po levičarsko-titoističkom obrascu linča neistomišljenika i ubijanja političkih protivnika. Zato su se nakon ovog zločina ispred Narodne skupštine društvene mreže usijale od neprimerenih reakcija nekih javnih ličnosti, drugosrbijanaca i antisrba. Glumica Bojana Maljević je na svom Iks nalogu, komentarišući požar u šatoru, napisala „dimljeni ćaci“. Glumac Ivan Mihailović piše da je „izbio požar na divljoj deponiji ispred Narodne skupštine“.

Sa velikom verovatnoćom se može zaključiti da režija ovog terorističkog ataka vodi do kancelarija hrvatske obaveštajne agencije. I da su Beograd i Novi Sad jezgro iz koga drugosrbijanci, titoisti i ustaše udaraju po srpskom narodu. Sa ciljem da ga pokatoliče ili okrenu dekadentnoj vouk kulturi Zapada. Sa ciljem da Srbija predsednika Vučića ne bude više nezavisna, slobodarska i ekonomski napredna.

Svim novim Špancima, studentima anarhistima, blokaderima zgubidanima i usijanim glavama treba poručiti što jasnije: bez obzira na političke razlike, u Srbiji više nikad ne sme da udara brat na brata. Nikada više Srbi ne smeju da ginu za račun tuđih ideologija ili stranih interesa, u kakve god omote demokratije oni bili uvijeni. U ime novih generacija, ne smemo čekati novih 70 godina da se dozovemo pameti i kažemo: „Možda je ipak trebalo drugačije“.

Vreme je za razgovor koji nudi država, pre nego što se prolije još krvi nevinih ljudi. Pucanj u Srbina je večita sramota pred istorijom one strane koja je to učinila, ali i koja je počinioce podstakla. Pucanj Srbina u Srbina je zloslutno ponavljanje istorije kojem se raduju svi srpski neprijatelji, kao što su se tome radovale hrvatske ustaše 1941. godine.

P.S. Aleksandar Vučić: „Ja sam na ovom mestu da bih uradio dobre stvari za Srbiju. Moj posao je da čuvam Srbiju i preuzmem na pleća svaki teret.“