Kolumna Dragutina Matanovića: Tragedija u Novom Beogradu – još jedna besramna politička zloupotreba blokadera

Temelj svakog društva, njegovog opstanka i razvoja, predstavlja porodica. Kada se taj temelj uruši, država ne gubi samo stanovništvo, već i deo sopstvene duše. Pre nekoliko dana, u Novom Beogradu, na raskrsnici, kroz crveno svetlo, projurio je Audi, koji je vozio pijani i nadrogirani mladić, potom udario u automobil u kojem su bili otac, majka i devetogodišnje dete. Nažalost, udarac je bio koban.

Jedna porodica prestala je da postoji – duša ovog društva. Od siline udara, telo deteta pronađeno je u gepeku automobila. Tragedija u kojoj nijedna reč nema smisao, nesreća pred kojom normalan čovek mora da zaćuti.

Međutim, i u tim momentima tišine, progovorio je Igor Avžner, koga ostrašćene političke trovačnice N1 i Nova S predstavljaju kao marketinškog stručnjaka, sa jezivim komentarom: „Ćaci, koji žele samo da se provode“.

U trenucima kada bi svaka reč trebalo da nestane pred težinom gubitka, antisrbin Avžner besramno koristi smrt jedne porodice, ne da bi pokazao saosećanje, već da bi iskoristio tragediju za promociju blokaderskih političkih ideja.  

Nije tajna da je Avžner, bivši savetnik Mlađana Dinkića, čoveka koji svakom građaninu Srbije duguje 1.000 evra, organizovao obuke za blokadere na kojima im je davao uputstva kako da deluju protiv demokratskih institucija u Srbiji. Istovremeno, savetovao je i članove pokreta „Sviće“ i PSG kako da lažima izbegnu odgovornost za pripremanje državnog udara, dok je i lično upućivao pretnje članovima SNS-a, podstičući različite vrste nasilja.

„Stručnjak“ Avžner, savetnik NATO generala Ponoša, onoga koji je hteo Vojsku Srbije da svede na lovačko društvo, sve naprednjake i sve srpske patriote ubraja u političke neprijatelje. A kada se skine marketinški omot sa njegovih političkih uverenja, ostaje vidljiva stara titoistička poruka: „Mi treba da ubijamo sve naše protivnike“.

Ovakva poruka u javnom prostoru, gde se lični interesi stapaju sa politikom i medijskom manipulacijom, nije izolovan fenomen. Reditelj Goran Marković u intervjuu za Fonet, vlast u Srbiji je uporedio sa nacističkim i fašističkim režimom. Kroz njegove izjave, ali i filmove poput antisrpske „Turneje“, prisutna su stalna poređenja Srba sa nacistima – kao da čitav srpski narod poistovećuje sa jednim članom svoje familije, koji je imao veoma blizak odnos sa vojnicima Vermahta u Beogradu. Njegova majka, glumica Olivera Marković, nije bila gadljiva na česta ispijanja „kave i rahat-lokuma“ sa nemačkim fašistima u okupiranom Beogradu za vreme Drugog svetskog rata. I njegov otac, Rade Marković, veliki antisrbin, preminuo je mirno u hrvatskom Zaboku, gde se osećao kao kod svoje kuće, za razliku od 700.000 Srba pobijenih u NDH i pola miliona proteranih sa svog vekovnog ognjišta pre i tokom zločnačke ustaške operacije „Oluja“.

Nije zanemarljiv broj javnih ličnosti u Srbiji, drugosrbijanaca, samozvanih elitista i sledbenika titoističke ideje, koji čitav srpski narod nazivaju neukim i prostim, jer je samo tzv. krug dvojke, gde oni žive, odrednica za kulturu i ispravno mišljenje. Za takve bi i Nikola Tesla, da je živ danas, bio seljačina iz Smiljana, a Ivo Andrić bosanski migrant i šovinista.

I uvek moramo da razlikujemo srpske komuniste koji su ginuli u borbi protiv fašista verujuću u svoju Srbiju i pravednije društvo, od srpskih komunjara i titoista, koji su 1944. otimali nekretnine od srpske kulturne elite. Razlikujte ih dobro i zapamtite – u periodu kada su seljačka deca Srbije i srpski komunisti ginuli na Sremskom frontu, srpske komunjare, preci savremene „elite iz kruga dvojke“, birali su sebi i svojim potomcima, vile na Dedinju i stanove u centru Beograda, pritom streljajući vlasnike i proterujući njihove porodice.

Danas, iz tih otetih stanova, njihovi naslednici vređaju srpske seljake, nazivajući ih sendvičarima, krezubim spodobama, samo zato što podržavaju politiku koja Srbiju održava celovitom. Njihova ideja nije moderna i snažna Srbija, već titoistička agenda, određena još na Drezdenskom kongresu, bez Kosova i Vojvodine, a kasnije nadograđena i austrougarskim i ustaškim ciljem da Raška oblast, ili kako je oni nazivaju Sandžak, takođe ne bude deo Srbije.

Antisrpska Jugoslavija je za njih nikad prežaljena država i, iz njihove vizure, Zagreb je grad kulture, čak i kada pola miliona ljudi urla „Za dom spremni“ na Tompsonovom koncertu, dok srpske zastave u Beogradu predstavljaju šovinizam, nacizam i fašizam.

Avžner Igori i Marković Gorani su ostaci zla Brozovog režima. Pripadaju snažnoj titoističkoj blokaderskoj frakciji, koja želi da sprovede ideju rasparčavanja nezavisne i slobodarske Srbije predsednika Vučića. Njihov cilj je zaustaviti državu, obesmisliti zakone i za početak uperiti prst u svakog ko misli drugačije. A kasnije ih hapsiti i suditi im bez sudova. I bacati ih u Savu i Dunav, kao što su radile hrvatske ustaše.

P.S. Aleksandar Vučić: „Mi jesmo jedinstven narod i to nam nikada neće moći da oduzmu. Više od 200 godina to pokušavaju i nisu uspeli da promene“.