Kolumna Dragutina Matanovića: Rušenje Vučića i uspešne Srbije – državni projekat ustaškog Zagreba

Pročitajte kolumnu Dragutina Matanovića o državnom projektu ustaškog Zagreba o rušenju Vučića i Srbije.

Od Drezdena do Jajca, od Jasenovca do „Oluje“, od Starčevića i Pavelića do Broza i Tuđmana, jasno se uočava antisrpska strategija hrvatske elite. Ta antipravoslavna i antisrpska doktrina iskovana je vekovima ranije na vatikanskoj vatri.

Stvaranje antisrpske Jugoslavije počelo je u Drezdenu 1928. godine. Komunistička partija Jugoslavije, koja se tada nekima činila malobrojnom, neorganizovanom i bezopasnom za monarhistički režim, iznela je radikalne ideje na svom „istorijskom Četvrtom kongresu“. Nije slučajno što je Kongres održan baš na tlu Nemačke, osvedočenog neprijatelja srpskog naroda u ratu koji se završio samo deset godina ranije. Tadašnji komunistički lideri su rekli da predstoji borba za rušenje „imperijalističke Jugoslavije“ i da na tlu Jugoslavije treba da nastanu nove države – Slovenija, Hrvatska, Bosna, Crna Gora i Makedonija, uz mogućnost daljeg rastakanja. Od tada su jugoslovenski komunisti taj program znali kao što vernici znaju „Očenaš“.

Nisu svi komunisti započeli politički angažman antisrpskim motivima. Među njima je bilo mnogo mladih, obrazovanih i istinski pogođenih socijalnim i drugim nepravdama Kraljevine Jugoslavije. Ali komunističke vođe su odreda bili srbomrsci i zato ne treba da čudi što su do 1941. zagovarali i ostvarivali saradnju čak i sa ustašama. Vremenom su se i ovi mladi ljudi priklonili svojim liderima i na kraju i sami završili u antisrpskom frontu.

Sa okupacijom 1941. nastala je i pozornica za građanski rat, a zatim i nasilno osvajanje vlasti od nekada malo uticajne KPJ. S tom razlikom da to više nije bila samo sekcija Kominterne već zajednički projekat Istoka i Zapada. U prvom redu Londona, jer je Čerčil pravilno protumačio da će baš u tim jugoslovenskim komunistima, pod vođstvom Hrvata, naći oruđe za udarac Staljinu u njegovom Istočnom bloku. Tako je i bilo.

U novembru 1943. „program“ iz Drezdena je zvanično obnarodovan kao buduća državna politika jugoslovenskih komunista. U mestu simboličnog naziva – Jajce, ucrtane su granice budućih država, koje su u potpunosti obezvredile srpske ratne napore iz 1918. i tu je udaren temelj krvavim ratovima iz 1990-ih. A kao što je u Drezdenu bilo malo Srba, isto se desilo i u Jajcu. Valjda slučajno, srpska delegacija „nije stigla da se probije do slobodne teritorije“... A nije bio red da rad istorijskog Kongresa odocni zbog onih koji nemaju dobre manire, pa još i kasne.

Kada je 1944. došlo do završnih promena pred osvajanje vlasti i dogovora Tito–Šubašić, ispostavilo se da su svi ključni ljudi nove države Hrvati: predsednik Tito, predsednik vlade Šubašić, predsednik skupštine Ribar. Pobeda komunista 1945. zapravo je značila pobedu hrvatskog kulturnog obrasca nad srpskim. Zato je bilo neophodno da titoisti posle rata pobiju skoro celokupnu srpsku intelektualnu elitu. Da na vlast dođu polupismeni srpski šloseri i usele se u otete nekretnine na Dedinju i u centru Beograda.

Kažu da su komunisti, iako antimonarhisti, bili majstori da moć i vlast predaju svojim potomcima. Tako da Dedinjem i krugom dvojke i sada vladaju njihova deca i unuci. Grčevito se boreći za hrvatski kulturološki obrazac. Oni su danas ideolozi i predvodnici antisrpskih blokadera.

Državni zločini i genocid koji su hrvatske ustaše počinile za vreme Drugog svetskog rata nikada u Briselu i Berlinu nisu javno kritikovani. Hrvatsku su bez problema oberučke primili u EU da tamo odlučuje o evropskoj sudbini Srbije. Da naslednici nekadašnjih dželata odlučuju o sudbini naslednika njihovih žrtava, srpskog naroda. Posledica takve europejske politike su sve češći i masovniji uzvici na javnim skupovima u Hrvatskoj nacističkog pozdrava „Za dom spremni“.

Andrija Hebrang, ratni ministar Tuđmanove Hrvatske, vređa Srbiju govoreći da „ona mora biti parazit, ona mora izvlačiti iz nekoga, pa je u doba Jugoslavije izvlačila iz Hrvatske, iz djela Bosne i Hercegovine, iz Makedonije, iz Kosova“. Njegov srbomrzački nastup nije deo ustaškog buđenja našeg „susjeda uvijek sa nožem“. Hebrang javno iskazuje antisrpsku ideologiju Hrvatske. Zato se Hebrang i raduje blokaderima, uzaludno se nadajući da će oni učiniti Srbiju zauvek podeljenom, da će je oslabiti i svesti na granice beogradskog pašaluka.

Paničan je strah ustaške Hrvatske od jačanja Srbije sa predsednikom Vučićem na čelu, jačanja njene ekonomske snage i međunarodnog političkog uticaja. Nezavisna i vojno neutralna Vučićeva politika, uz nacionalno buđenje srpskog naroda, trn su u oku zvaničnog Zagreba. Ne tako davne 2019, jedan od najvažnijih „čimbenika“ u hrvatskoj dubokoj državi Davor Ivo Stier, dramatičnim rečima u „Globusu“, upozorio je da Vučićeve reforme u Srbiji mogu stvoriti od Srbije hegemona na Balkanu. A to je najveća opasnost po savremenu Hrvatsku.

Otuda svakodnevno na desetine napada u hrvatskim medijima na Vučića. Otuda njegova stalna medijska dehumanizacija, uz tone izmišljotina i laži. Rušenje Vučića i uspešne Srbije je državni projekat ustaškog Zagreba.

P.S. Aleksandar Vučić: „Život i srpski narod, bez obzira kroz šta su prošli, pobedili su i pobeđivaće u budućnosti.“