Kolumna Zorana Ćirjakovića: Kako je Vučić pobedio obojenu revoluciju

Teško je onima koji su prethodnih godinu dana rušili Aleksandra Vučića.

Neretko (samo)hipnotisani, ubeđeni ne toliko da će pasti koliko da je već pao. Nije lako dočarati spoj razočaranja, frustracija i neverice koji je okovao akademsku i selebriti avangardu druge srpske obojene revolucije kada je, negde polovinom novembra, shvatila da ni Dijana Hrka, spojem svog ogromnog ličnog bola i predivo velikog jeda, nije uspela da oživi njihovu klinički mrtvu nekropolitičku pobunu „krvavih šaka“ (i šapa).

Mogu misliti koliko je teško kada poverujete da će, ako ga ne oborite, kraj sveta doći sutra, a onda se, godinu dana kasnije, suočite sa činjenicom da nije pao, a apokalipsa se dešava samo u vašoj glavi. Kako li je tek onome što je na Sajmu nudio lažnu Vučićevu knjigu – sugerišući da su nepobedivi. Da bi knjiga o njihovom porazu bila bela, bez teksta.

Samo Vučić može da nam kaže kako je pobedio obojenu revoluciju. Ovo je tekst o tome kako su mu pomogli da ih pobedi. Trajalo je mnogo duže nego što je očekivao, ali tako to ide sa fundamentalističkim pokretima, posebno kada su udvojeni – s jedne strane, komandne, sekularno-kosmopolitski, s druge, pešačke, loknasto-isusovski.

SRPSKA „TINA“: Ne verujem da će nam Predsednik reći kako ih je porazio – čak i ako objavi knjigu „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“. Srbija se nije vratila u stanje u kome je bila pre pada nadstrešnice. Nije malo onih koji čekaju sledeću nekropolitičku priliku, i znaju da se, ako je ne bude, obojene revolucije najbolje mešaju sa izborima.

Ovde mnogo toga nije onako kako je bilo, ali ključne su stvari koje su ostale onakve kakve su bile. Vučić je, i dalje, nešto kao neoliberalizam. I njemu, rečima Margaret Tačer, „ne postoji alternativa“. Deluje da je gotov, kriza je tu, ili stalna ili velika; ali ništa.

To da „ne postoji alternativa“ Vučiću i dalje važi iz oba relevantna ugla. I dovoljne većine glasača u Srbiji, što ne znači da je ona apsolutna ili blizu apsolutne, i Zapada, koji je Srbiju opkolio, zarobio i pri tome nam stavio dvostruke bukagije – „NVO sektor“ i „Junajted medije“. Da ne ulazim i ovde u okove Kumanovskog sporazuma, „ustava“ Ustava Srbije, koji (ni)je potpisao Slobodan Milošević. 

Krovni razlog zašto nisu pobedili je ubeđenost pismenih i svezubih studentista, raznih generacija, da ovde važi „država to smo mi“. Pored upadljive činjenice da nisu, koju sam izrazio pomoću, tržišno obojene, klasno-starosne metafore „Ortomol“ (7000 dinara) nasuprot „Kardiopirina“ (350 dinara) – ovde za državu nema „mi“.

DRŽAVA TO (NI)SU ONI: U Srbiji važi država to je „On“. Sem u zagradama naše istorije, poslednja je trajala od oktobra 2000. do jula 2012. godine, kada čekamo da se pojavi „On“. Da li je to dobro ili loše je pitanje koje nekome može delovati važno, ali svako ko ga ovde postavlja je u političkom problemu.

Sa tim glavnim, „država to smo mi“ razlogom povezano je nekoliko drugih. Zapad je poverovao, mnogo više nego ponosno srpski glasači, da će, takvi kakvim su se lažno predstavljali, kao nacionalisti, loknasto-isusuovski i lomparovski, ako više Vučić ne bude na vlasti u Srbiji važiti – „država to su Oni“.

Nezgodno je kada pogrešni ljudi, oni od čije milosti u velikoj meri zavisite u zemlji koju je NATO opkolio i okovao, poveruju u vaš spin namenjen domaćoj publici. U zapadnim rukama su važne alatke korisne za uspeh svake obojene revolucije, pa i ove. Naši „Lujevi“ su dobijali materijalnu i drugu pomoć sa Zapada – ali ne i dovoljnu. Zašto?

REALPOLITIKA ANTI-PALANKE: Najviši državni, i ključni duboko-državni, zapadni akteri se malo toga u Evropi plaše više od srpskog nacionalizma. Putin je, naravno, glavni izuzetak, ali i važan razlog zašto je njihova fobija od srpskog nacionalizma toliko velika. Štaviše, malo šta im je odbojno, gadno i odvratno kao srpski nacionalizam – svaki srpski nacionalizam.

Zapad je toliko antisrpski da se njegova paranoja, ne volim žargon psihopatologije ali on nekada najbolje ilustruje veličinu i prirodu problema, ogleda u činjenici da su odavno ušančio na Konstantinovićevom stanovištu, na koje je postavljena (samoproglašena) „Druga Srbija“ – koje kaže da je srpski nacionalizam nacitvoran, odnosno, da je Srebrenica ne samo „ime genocida“ već i „ime srpstva“.

Drugim rečima, da su „srpstvo“ i „genocid“ sinonim. Taman sam počeo da se pitam da li, možda, preterujem, da bi mi sticaj okolnosti nedavno pokazao da je tu nemoguće preterati. Mislim da je politiku Zapada prema Srbiji (i Srbima) korisno posmatrati kao realpolitiku anti-palanke. Ili ti, probaću da je izrazim malo slikovitije, bitno je da se ne toliko „srpska govna“ koliko Srbi shvaćeni kao govna ne prelivaju u „Evropu“.

Tu stižemo do, za „država to smo mi“ Lujeve, nekoliko povezanih problema.

Foto: Pedja Milosavljević

„VANISH“ ZA OBOJENU REVOLUCIJU: Obojena revolucija je egzonim – obojeni revolucionari ga nisu dali sami sebi. Pri tome, pojam je ovde shvaćen kao pežorativan, ime neautentičnog bunta sprovedenog po zapadnoj volji. Često se gubi iz vida da bunt može biti istovremeno autentičan i po zapadnoj volji. Uostalom, baš takva je bila petooktobarska, prva srpska – i prva svetska – obojena revolucija. Poznata i kao „buldožer revolucija“, a ponekad su je pominjali i kao „kajgana revoluciju“, po jajima kojima je gađana „TV Bastilja“, ali to ime nije zaživelo.

U toj prvoj nije bilo potrebno ništa „farbati“ i „zakrvljavati“, kako su u drugoj činili obojeni revolucionari kojima nadstrešnica nije darivala dovoljno mrtvih tela – glavnog nekropolitičkog goriva. Jednostavno, o Miloševiću se nije moralo lagati, iako su i to činili. O Vučićevoj Srbiji toliko lažu da Predsednik, koji u istini ne vidi vrlinu, deluje kao istinoljubac.

Zašto toliko ovdašnjih autoriteta insistira da ovo nije bila obojena revolucija, i pojam stavlja pod navodnike? Zašto čak i Slobodan Antonić, koji je uglavnom bio jako kritičan, pokušava da primeni analitičarsko-sociološki „VANISH“ na obojenu revoluciju koja se nije uflekala krvavo crvenom bojom već umočila u nju?

Teško je, naime, naći više bojenu i obojeniju revolucije od ove. Ona je, bukvalno, počela farbanjem šaka, ulica, trgova, i svačega još, u krvavo crvenu boju. Boja krvi je bila ne samo njeno najvoljenije oružje, moto i zaštitni znak već je, transponovana na „ne-Andreja“, posmatrana i kao boja pobede nekropolitičke borbe u ime krvi i za još krvi.

Hranjena ozverivanjem Vučića, i svakoga ko ga podržava, ostalo je još da dobije svoju krvavu basnu. Mislim da su mnogi (samo)obojeni revolucionari priželjkivali rasplet koji bi mogao da stane u krvavo crvene, „ispravno“ šestooktobarske stihove: „Bilo je to u jednoj zemlji građana u Jugoistočnoj Evropi, poklan je čopor ćacija u jednom danu.“

AUTOKOLONIJALNE POLITIKE U SENCI KULTURE AUTOŠOVINIZMA: S jedne strane, pošto su one najuspešnije, po pravilu, bile anti-ruske, naši nacionalistički javni intelektualci su skloni da sasvim zanemare činjenicu da se zapadno mešanje, na primer u Ukrajini, oslanjalo na jednu jako lošu, korumpiranu, bahatu – prorusku vladavinu.

Mislim da je korisno posmatrati je kao autokolonijalizam okrenut ka Moskvi – uostalom, pojam „autokolonijalizam“ je originalno uveden u kontekstu država nastalih na ruševinama Sovjetskog Saveza. (To sam otkrio tek pošto sam ga upotrebio u kontekstu Srbije, gde imamo sukob autokolonijalizama i iluziju „suverenizma“, čiji  mesto u srpskoj politici ilustruje „stelt“ Miša Đurković, njegova žalosna sinegdoha.)

Srpski nacionalisti su skloni da „obojeno revolucionarne“ Ukrajince vide kao stado volova ispranog mozga, što je glupo koliko i neprimereno. U stvarnosti, u Ukrajini je autokolonijalizam okrenut kao Briselu i Vašingtonu, koji je delovao u sinergiji sa neokolonijalizmom, što je zapadnocentričan pojam, dakle pojam koji, za razliku od autokolonijalizma,  nema množinu, pobedio autokolonijalizam okrenut ka Moskvi. Rat u Ukrajini je tragična ilustracija mere u kojoj je to bila pirova pobeda.

U Srbiji, Rusija je daleko, ishod sukoba autokolonijalizama je predvidiv. Zato nisu moguće tragedije već isključivo (samo)povređivanja – kakvo su svojim sugrađanima studentisti nanosili vođeni verovanjem da iluzija da Vučić oseća bol opravdava svaki drugi bol.

Mera u kojoj su bili ne toliko spremni da povređuju Srbe i Srbiju, i koliko veliki ponos su osećali što to čine i dok to čine, neodvojiva je od činjenice da je ovoj sadističkoj obojenoj revoluciji kumovala ista ona sila koja je omogućila da (elitni) autošovinizam, otrovan ali na marginama, preraste u (srednjoklasnu) kulturu autošovinizma, koja danas ima centralno mesto u dinamici društvenih odnosa u Srbiji. Ta sila su (luksemburški) „Junajted mediji“.

I„LUJEVI“ I „KARDELjI“: S druge strane, autoriteti sa fakulteta kome bi, bojim se, danas više pristajao naziv „Fakultet autošovinističkih nauka“, veruju da pojam obojena revolucija, dakle istina o prirodi mesijanskog ustanka koji je krenuo da davi Vučića tako što davi Srbiju, devalvira ne samo autohtoni već i, navodno, jedinstven karakter fundamentalističkog kulta Bogostudenata, u čijem stvaranju su odigrali važnu ulogu.

(Samo)oboženi, naime, nisu poverovali samo da imaju pravo i dužnost da sami upravljaju Srbijom, već i da su novi Kardelji. Da su izmislili nešto što je ne samo originalno, kao Kardeljevo „samoupravljanje“, već i da će to, u suštini, biti titoizam 2.0 – više „pravi“ kraj srpske (ne samo političke) istorije nego uvertira u njen „dobar“ kraj.

Naši „Lujevi“, mamina sunca koja su, možda, dala poneki ispit, nisu zaključili samo da su izmisli toplu vodu, oni su ubeđeni da su izmislili vodu – gde je važan deo njihovog problema, i Vučićevog rešenja, vezan za činjenicu da im je mnogo njih koji imaju „dr“, iz politikologije, inih društvenih nauka i humanistike, reklo da su u pravu.

Naravno, među „balvanima“ o koje su Studenti serijski saplitali, sve dok nisu pali, ne treba zaboraviti ekonomiste. Jednom od tih „raspametivača“, koga vidim kao „Jova Bakića“ smeštenog u fizionomiju Ratka Mladića, ime je „Ognjen“. Ime nije uvek znak. Nekada je karikatura.

Obojene revolucije su, jednostavno, pokušaji da mimo izbora, masovnim protestima, u jednom društvu bude uspostavljen liberalni poredak kakav postoji na Zapadi, ili kakav učesnici te obojene revolucije veruju da postoji na Zapadu. Naravno svaka obojena revolucija ima svoje specifičnosti, a ovde je posebno važan ambivalentan zapadni odnos prema njoj. Zapad nije prigrlio autokolonijalne „maratonce“, koji su trčali i biciklarili ka njemu. Naravno, i ka Matijinoj (kulturno) dekontaminiranoj ćerki.

REVOLUCIJA LAŽIMA: Tu stižemo do, možda, drugog najvažnijeg razloga zašto druga srpska obojena revolucija nije uspela. A to je činjenica da može da postoji nešto još samodestruktivnije od činjenice da lažete druge. A to je kada slažete sebe – i poverujete u tu laž.

Da su, sami sebi, rekli da njihov bunt može da uspe samo kao nešto, da kažem tako, nalik obojenoj revoluciji, da nisu ubedili sebe, ne sami, u laž da ona to ne može biti, da je nadpolitički unikum, i kao takva postistorijski istorijska, možda bi razumeli koliko je Zapad bio važan za njen ishod. Posebno onda kada stvarnost nije na vašoj strani – kada krećete od kanonade laži o Vučićevoj Srbiji.

Ima neke pravde u činjenicu da oni koji su lagali srpski narod da su nacionalisti, i lagali kako i koliko je Vučić loš, što je, imajući u vidu kako i koliko jeste loš, ne toliko nadrealno koliko perverzno – u velikoj meri propali kao žrtve dve lažljivosti. „Lujevi“ su pomogli Vučiću da ih pobedi tako što su, bahati i (samo)oboženi, poverovali da mogu nekažnjeno da lažu – i druge i same sebe.

Ako bih morao suštinu njihovog saučesništva u činjenici da ih je Vučić pobedio morao da smestim u samo jednu reč, onda je to – laž. Zato, ako su već sintagmu „obojena revolucija“ pretvorili u denkverbot, u zabranjenu reč, onda bi, ako nećemo da nastavimo da se lažemo, trebali da je posmatramo kao revoluciju lažima (protiv laži).

Istini za volju, kardeljevski „Lujevi“ tu imaju jednu olakšavajuću okolnost. Ne bi im bilo lako da pobede i da su govorili istine.

ISTOČNA I ZAPADNA TRIBINA: Sudbinu Srbije odlučuju dve snage koje sam pomenuo, ali nije na odmet definisati ih iz ugla koji je važan za razumevanje cene koje su obojeni revolucionari platili za svoje laži. Jedna su ponosni Srbi, koji su većina u glasačkom telu. Korisno je posmatrati ih kao „istočnu tribinu“. Druga je Zapad, „tribina“ bez čije materijalne pomoći, prilično bukvalno reč je bila o džakovima para skrivenih u kragnama i kapuljačama, i obaveštajnih priključenija možda ni prva srpska obojena revolucija ne bi uspela.

Ne znam da li se u drugoj može govoriti o džakovima para, ali to je malo bitno. Nije bilo odlučnosti Zapada da postigne nešto bitno više od toga da Vučića – što znači Srbiju – učini što slabijim, i drži takvim.

Podsećam, pored samog Vučića, njegove dramatično potcenjene veštine i inteligencije, važnu ulogu u njegovom usponu na inokosni srpski tron, onaj na kome su pre njega sedeli Milošević i Tito, imala je činjenica da Zapad ne voli kada ovde treba da razgovara sa „Mi“ – a ne sa „Ja“. Uostalom i Milošević, koga selebriti gurui studentističkog kulta vole da poistovećuju sa Vučićem na načine koji vređaju inteligenciju bizona, možda ne baš patuljastih „Ajvana“, bio je u vreme Dejtona, i neko vreme posle njega, stub stabilnosti u regionu, što je ponovila i Madlen Olbrajt, u koju se smestio jedan od etalona antisrpstva.

„ZORAN“ OD ČIPULjIĆA: Tu stižemo do pozadine problema – ono što voli da čuje jedna „tribina“, nacionalistička većina srpskih glasača, ne voli da čuje druga, Zapad. Ako lažete jedne, srpske glasače, da ste nacionalisti, time sebi sečete drugu granu na kojoj sedite, Zapad.

Bez njega bi išlo jako teško i da im neprijatelj nije političar Vučićevog kalibra – od koga je pitanje da li je u Srbiji ikada bilo većeg. Na žalost obojenih revolucionara, naši građanisti, velike estete, pršti puder i dok prde, čiji se ukus valja ispod poraza ove obojene revolucije, stalno brkaju veliko i lepo.

Politička estetika je ovde retko sluškinja uspešne politike. Zoran Đinđić je bio jedan od izuzetaka, dok ga nije stigla neprijatna činjenica da je sve razumeo, ali da nije umeo.

Ako je uspešna, politika je u Srbiji ružna – i onda kada služi „najlepšim“ prdopuderaškim ciljevima, što odlično ilustruje politički genije u Vučiću – pravom srpskom „Đinđiću“. Originalu jedne „evropeizacijske“ i modernizacijske pričine koju danas vole da zovu „Zoran“.

Vučiću je uspelo ono što ubijenom premijeru nije. Da ubode pravu meru nacionalizma u zemlji kojoj je Zapad zabranio nacionalizam. Tu je Vučićeva prošlost važna koliko i mera u kojoj se taj prošli „Vučić 1.0“ razlikuje od današnjeg „Vučića 2.0“.

BOGOSTUDENT ILI HOBS, PITANjE JE SAD: „Lujevi“ su poverovali da su istovremeno duboko kulturalni mađioničari i politički alhemičari. Oni, naime, ne misle da od Srba mogu da naprave neke kulturalno bezmirisne, pravoslavne ili građanističke, kandirane Šveđane, kako su skloni da vide sebe. Oni, čini mi se, veruju da su na đubrište istorije već poslali, sem Edvarda Kardelja, celokupnu (svetsku) političku misao, od Platona preko Hobsa do Šmita, i sve do sada poznate političke prakse, ne samo revolucionarne.

Zato me ne čudi da su, rešavajući jedan problem, realnu mogućnost da dobiju svog „Čedomira Jovanovića“, tačnije činjenicu da bi „lider“ mogao da bude ne samo potkupljiv već i  pohlepan, napravili mnogo veći.

Oni su, naime, u zemlji u kojoj se svi politički izbori vrte oko lika vođa – „On“ je ovde, i u obližnjim državama, Elefterios Venizelos je još bolji primer od Vučića, osa oko koje se kristališu pobedničke političke opcije, i u vremenu u kome su, globalno, ličnosti vođa postali mnogo važnije od ideologija, odlučili da nemaju vođu. I da više ne razmatraju tu, pustiću da ovde progovori đavolji advokat iz mene, maloumnu odluku. (Na Vučićevu sreću, bilo je nemoguće postati „korisni idiot“ Bogostudenata.)

Danas ne samo u Srbiji, već i u SAD, važi ono što je u Grčkoj jedan veliki zapadni istoričar opisao rečima na koje mi je pažnju skrenuo istoričar Miloš Mišić: „Postojali su venizelistički nacionalisti i antivenizelistički nacionalisti, venizelistički marksisti i antivenizelistički marksisti. I bilo je hiljadu puta lakše venizelističkom nacionalisti da nađe zajednički jezik sa venizelističkim marksistom nego sa antivenizelističkim nacionalistom.“

TINDE I FILIP: Ključni činioci srpskog kulturnog obrasca, gde, u bukvalno celom svetu, nije lako naći one koji se sporije i teže menjaju, upućuju na važnost vođa u srpskoj politici – ali uzaludno je to govoriti (samo)oboženim narcisima koji, čak i kao studenti Fakulteta političkih nauka, brkaju „ličnost“ sa „kultom ličnosti“.

Da, (samo)oboženi, ne veruju da istorija počinje od njih mogli bi da saznaju da, kada ovde hoćete kolektivno rukovođenje – dobijete Sejdu Bajramovića i Bogića Bogićevića. Mada, Bogostudenti koji su gostovali u „Utisku nedelje“ su nam demonstrirali da ni tu ne postoji dno. Bajramović i Bogićević mi deluju kao politički giganti, možda ne baš Lenjin i Garibaldi ali tu negde, u poređenju sa gostima u čije se prkno serijski umetala Olja Bećković, koja je poverovala da je, od Lukovićeve „Zolje“, izrasla u krstareću raketu.

Na Vučićevu sreću, kada se obrazujete po ideološkom i kulturalnom slepom kalupu čije je stvaranje nadzirala Tinde, i kada vas uči stalno rastući broj natoljubivih „Filipa“, koji se, zvanično, ne zovu „Filip“, onda ne čudi da ćete poverovati da ovde mora ono što može na Zapadu. Na našu žalost, u Avganistanu je to mnogo lakše videti nego u Srbiji, činjenica da ovde nečega nema ne znači da to ovde može. I obrnuto.

Politika koja se zasniva na potrebi da bude izgrađeno ono čega ovde nema, i ignorisano ono čega ovde ima, nema velike šanse da uspe – sem u smislu silovanja Srbije i maltretiranja njenih građana, koje je studentistički kult sprovodio godinu dana, i samo čeka novu priliku da nastavi, i započne treću srpsku obojenu revoluciju.

VUČIĆEVI (NE)DOBROVOLjNI DžELATI: Na sudbinu ove, koja je poražena u novembru, uticali su nacionalistički „korisni idioti“. Suština tog pojma, i njihove korisnosti, jeste da svi oni – i Antonić i Miloš Ković i „Ćaci“ Koprivica i Dragan Maršićanin, koji im se, u Koštuničinom srpskom svetu sve kasni, poslednji priključio – sasvim iskreno veruju da ne služe Vučiću.

Ta iluzija, mera u kojoj istrajavaju na njoj i način kako to čine, je ono što „korisne idiote“ činilo dragocenim – i važnim za razumevanje razloga zašto je Vučić uspeo da pobedi obojenu revoluciju.

U Antonićevom slučaju, a on je bio najkorisniji od svih, korisnosti je doprinela i činjenica da se, na nekoliko nedelja, pokolebao posle 15. marta. Uz Đorđa Vukadinovića, koji, kao i Milo Lompar, nije bio ničiji korisni idiot, obojica su bili (i ostali) nacionalističke sluge agende „Junajted medija“, Antonić je bio jedan od najboljih hroničara i analitičara obojene revolucije. Nažalost obojica, i on i Vukadinović, pišu o njoj kao o „obojenoj revoluciji“, a upada u oči i činjenica da je tokom tih nedelja sumnje u ideološku potku svog „korisno-idiotluka“ Antonić napisao svoje najslabije tekstove.

Zašto su elitni ponosno srpski „korisni idioti“ bili toliko važni, iako su se, sem Kovića, klonili velikih provladinih medija, a, sem Maršićanina, nisu bili pripuštani u autošovinističke „Junajted medije“? (Ovde treba istaći da je Georgiev, pre „Bin Njegoša“, kako kandidata za nacionalističku ikebanu video i Kovića, ali ovaj je, za razliku od „Bin Njegoša“ koji je prošao sve testove, pao već na prvom „ispitu“.)

Nacionalistički „korisni idioti“ su pomogli da jedan broj građana prepozna ono što nije bilo lako videti, iako su mnogi to naslućivali. A to je centralna laž ovih protesta – njihov taktički, prazni, performativni nacionalizam.

Srpske zastave i ikone (i loknasti Isus) su isturene u prve redove protesta, koji su bili pažljivo „kurirani“, da bi prikrili njihovu suštinu – činjenicu da je njihova potka i srž bila „evro-majdanska“, i sa svešću da, kada želite da privučete rusoljubivi narod koji je bio žrtva agresije „kolektivnog Zapada“, nije pametno mahati plavo-žutim zastavama Ukrajine i takozvane Evropske unije.

Ipak, i dalje ne mogu da prepoznam šta je bilo gluplje. Da li ubeđenost da će se dovoljan broj Srba, onih koji su spremni na sve što bude bilo potrebno, postrojiti iza nečega što ne vodi vođa – „On“. Ili verovanje da u Srbiji možete da sprovedete obojenu revoluciju sa loknastim Isusom i „Bin Njegošem“ – gde je, na nesreću Srbije, najmanji od svih problema da se kandidat za Štirovnik gadi „Srbijanaca“ više nego Latinka Srba.

KOBE GOVEDINA I EFEKTIVNA SRBIJA: Ono što je ključno, a što nacionalistički javni intelektualci koji su postali Vučićevi „korisni idioti“ nisu želeli, a možda ni pomišljali, da kažu javno. A to je da lažni nacionalizam euro-majdanske avangarde protesta nije bio samo paradni. Uostalom, i Vučićev realsrpski nacionalizam je odavno postao uglavnom performativan i istanjen.

Nad mogućnošću da ova obojene revolucija pobedi – a isto će, prilično sam siguran, važiti i za sledeću, treću, ako je ili kada je bude – nadvija se činjenica da pored velike, realne, male, manje i najmanje Srbije postoji i nešto što je manje čak i od titoističke „uže Srbije“ – a to je efektivna Srbija. Ona bi bila mnogo manja nego što sugerišu njene granice – one na kartama koliko i one koje je Milošević okamenio u Kumanovu.

Logika kojom bi efektivna Srbija bila uspostavljena, i zašto verujem da bi bila izvesnost da Vučić nije pobedio naše druge obojene revolucionare, slučajno srpski „evro-majdan“ kamufliran trobojkama ponosa srpstvom, biće tema mog sledećeg teksta.

Ovde želim da istaknem samo dve stvari. Prva je činjenica da je, za razumevanje o čemu govorim kada kažem efektivna Srbija, potrebno uvažiti ne samo Ustav SFRJ iz 1974. godine već i stvarnost Severne Makedonije. Države, mada, bojim se, da bi prikladnije bilo reći „države“, koja nema pokrajine ali je podeljena kao da je reč o dve nepomirljive, neprijateljske države koje su na ivici rata. (Što, inače, nisu. U Makedoniji sve ide kilavo, i obeleženo je anti-klimaksima, pa mi je nada u mira jača od strepnje od rata.)

Druga su nevidljive, ali visoke i debele, granice efektivne Srbije, koja – zahvaljujući Vučiću, ali i njegovim nacionalističkim „korisnim idiotima“ – nije postala naša nova, mikrosrpska stvarnost. Ta efektivna Srbija bi se „prostirala“ od Dunavca na severu do Golije na jugu. Ili, ako ćemo po opštinama, mislim da je tako jasnije, od Palilule do Ivanjice.

Zato mislim da Antonić i drugi ponosno srpski javni intelektualci, koji su kasnije krenuli njegovim stopama, zaslužili najraskošnije sendviče; one sa kobe govedinom – ne samo od nadležnog opštinskog odbora SNS-a već i od cele postkumanovske Srbije.

RUHOLAH GEORGIEV PROTIV SLOBODANA HOMEINIJA: Za kraj, ova obojena revolucija se, možda još bolje nego u Ukrajini, ogleda u Iranu.

S jedne strane, ideološki, ona mi najviše liči na ideološki galimatijas koji se smestio u iransku revoluciju – koja je preimenovana u islamsku nekoliko meseci pošto je pobedila, mada pre nego što je „pojela“ svoje levičarsku decu.

Ono što može da zbuni, pored različitog ishoda, jeste činjenica da su fundamentalisti kakvi su ovde građanisti, u Iranu bili islamisti, a da su ovde nacionalisti ono što su tamo bili levičari – i jedni i drugi su uporno kopali svoj „grob“. Naravno u Iranu, koji nije u Evropi, svi ulozi su mnogo veći, a sve metafore mnogo primerenije nego u Srbiji.

Važan razlog zašto je ovdašnja, druga obojena, trajala koliko je trajala, i zašto je obećavala onoliko koliko je obećavala, ali i zašto je poražena – je isti. To je činjenica da ovde ekvivalent velikog ajatolaha Ruholaha Homeinija treba tražiti u trouglu Slobodan Georgiev / Aleksandra Subotić (ona koja nije bila u „Zadruzi“) / Dragan Šolak.

„N1“ i „Nova“, izgubilo se latinično „Es“ negde u Luksemburgu, pošto mu je njena društvena uloga u Srbiji dodelila „blizanca“, igrali su ovde 2025. godine ulogu koje su kasete sa Homeinijevim govorima imale u Iranu 1979. Nova vremena novi mediji.

Milo, koji se ne preziva Đukanović, ovde je trebalo da postane nešto nalik Abolhasanu Bani Sadru ili Mehdiju Bazarganu – naravno ako zanemarimo činjenicu da se u poziciji ikebane građanističkih vlasnika druge srpske obojene revolucije nije našao voljom srpskih nacionalista već komandnog obojeno revolucionarnog trougla koga ću, ne samo radi jednostavnosti, nazvati „Slobodan Georgiev“. (Želim da istaknem da, ako prezime jeste bugarsko, kako mnogi veruju, to može biti samo „olakšavajuća okolnost“ – kakva god da je stvarna „težina“ njegove uloge u rastu i razvoju kulture autošovinizma u Srbiji.)

S druge strane, u smislu okidača, njenog „nestajućeg posrednika“, druga srpska obojena revolucija je najsličnija masovnim protestima u Iranu u jesen 2022. godine. Ono što su ovde bile žrtve pada nadstrešnice, tamo je bila smrt Mahse Amini.

Razlozi zašto ti protesti nisu postali čak ni neuspešna obojena revolucija leži u činjenici da u Iranu nije bilo potrebe da oni koji protestuju bilo šta boje u krvavo crvenu boju. Nju su obezbedila ista ona iranska tela koja su sprečila obojenu revoluciju. Kažu, ne znam da li lažu, da ih je bilo najmanje 476. To je mnogo krvavo crvene boje.

Kod svih poređenja, koja mi ne volimo i kada su najbolja moguća, takav nam je kulturni obrazac, razlike između onoga što poredimo su važne koliko i sličnosti. Ključne razlike između Srbije i Irana su jednostavne. Iran je u Aziji, i NATO mu je, i danas i 2022. godine, samo na jednoj granici. Srbija je u Evropi, i NATO je odavno na svim njenim granicama, sem jedne.

Zato se ovde nikad ne zna. Možda bude važilo – treća sreća.