Kolumna Dragutina Matanovića: Slobodarska Srbija nije bačena na kolena

Kolumna Dragutina Matanovića o pobedi slobodarske Srbije protiv blokadera.

Šatori slobode na platou kod Narodne skupštine uklonjeni su u nedelju uveče, na molbu predsednika Aleksandra Vučića. Samo nekoliko dana posle Nove godine biće normalizovan saobraćaj u ovom delu grada, što je odlična vest za sve građane. Ne toliko zbog saobraćaja, jer ovo nije najprometnija ulica u Beogradu, već pre svega zato što je to pokazatelj da pokušaj rušilačke obojene revolucije i nasilnog preuzimanja vlasti u Srbiji – nije uspeo.

Sloboda je odbranjena, najviše državne institucije su zaštićene, a svi strani centri moći koji su 14 meseci koristili svoje domaće poluge za provođenje nasilja ostali su kratkih rukava. Bez obzira na stotine miliona evra koji su ubačeni u antisrpske NVO, razne građanske inicijative i medijsko-političke platforme, koji su svakodnevno sejali mržnju i laži. Srpski narod je pružio odlučan otpor strancima i njihovim domaćim slugama koji su hteli da okupiraju Srbiju. Hrabro i nepokolebljivo kao i mnogo puta u našoj istoriji.

Klasika svih obojenih revolucija su simboli krvavih šaka, najrazličitiji performansi okupljenih građana, bezrazložni protesti. Ali pre svega zauzimanje centralne lokacije u glavnom gradu, odakle bi u nekom trenutku otpočelo krvoproliće. Scenario Majdana u Ukrajini. Predsednik Vučić je to izvanredno razumeo i pravovremeno organizovao Pionirski park kao mesto odakle su pružili otpor studenti koji žele da uče i narod koji ne dozvoljava da mu se otme država.

Ovo malo mesto slobode velikog srca i značaja za Otadžbinu Srbiju, od samog početka bilo je poprište najgoreg nasilja razularenih blokadera. Oni su mislili da slobodarsku Srbiju mogu lako da slome neprestanim napadima i kidisanjem poput besnih pasa na prisutne u Pionirskom parku.

Na hrabre branioce slobode su pucali, ranivši Milana Bogdanovića, ubadali ih noževima poput Miloša Nikolića, gađali flašama, kamenicama i topovskim udarima – ali niko od njih nije ustuknuo. A oni nikog nisu napadali, nikome nisu pretili. Protiv prisutnih studenata i patriotskog naroda vođena je besomučna kampanja mržnje i patološke netrpeljivosti. Gebelsovske platforme laži i mržnje sa Šolakovih medija proglašavali su ih kriminalcima i nasilnicima, iako je nasilje vršeno samo nad njima. Pozivali su otvoreno demonstrante da se okupe i silom “počiste Ćacilend” koji je odbijao da se preda.

Ljudi u “Ćacilendu” su bili odgovorni, istrajni i uvereni da braneći ovo malo mesto brane slobodu svoje države i svog naroda. I sloboda je odbranjena. Najpre 15. marta, kada je čak i deo policije, po nečijoj naredbi, svoje duge cevi okrenuo prema Pionirskom parku, a zatim i svakog sledećeg dana.

I taj centar otpora obojenoj revoluciji opstao je i kada su blokaderi izmišljali najgore laži, o navodno ubijenom dečaku iz Valjeva, zvučnom topu, prebijenoj studentkinji... I kada je kampanja mržnje dovela do izliva brutalnog nasilja nad političkim neistomišljenicima u Nišu, Valjevu, Novom Sadu, Obrenovcu, Beogradu... Do paljenja i uništavanja stranačkih prostorija SNS-a širom Srbije, čak 830 puta! I kada su se desetine hiljada ilegalnih blokada najprometnijih saobraćajnica pretvorile u pravi teror nad građanima.

Unapred se radujući da je sa Vučićevom slobodarskom Srbijom konačno gotovo, baražnu medijsku vatru otvorili su i svi antisrpski mediji iz regiona. Dokazujući na taj način da ovi napadi nemaju nikakve veze ni sa padom nadstrešnice i tugom zbog žrtava, ni sa demokratijom. Već samo sa rušenjem uspešne Srbije i njenog naroda koji slobodu voli iznad svega.

Ubeđivali su nas da je naša budućnost u povratku komunističkoj praksi plenuma i zborova, koji tuže i presuđuju po kratkom postupku. Ubeđivali su nas u to kolovođe revolucije, čija su imena i lica ostala skrivena u dubokoj senci. Rušili su naše fakultete i škole, deci i mladima oduzimali budućnost. U tome su im pomagali oteti delovi države, pre svih tužilaštva i sudovi, ali i delovi policije. Došlo je vreme da se narodu vrati oteto.

Istorija će pamtiti Aleksandra Vučića koji nije poklekao u ovoj borbi, gde je njemu i njegovoj deci i porodici svakodnevno prećeno smrću. I streljanjem bez poveza za oči, i vešanjem na Terazijama, klanjem i odrubljivanjem glave, bacanjem sa terase, davljenjem u Savi i Dunavu, pečenjem, dinstanjem i na sve druge najmonstruoznije načine. A sve to dok su govorili da je nasilnik zapravo on – koji je sačuvao Srbiju da za 14 meseci nijedan život ne bude izgubljen! Da nijedna luda, i medijskim lažima zatrovana, blokaderska glava ne padne.

Vučićeva uspravna i slobodarska Srbija nije srušena. Takva Srbija smeta svima koji ne žele partnere, već samo robove i sluge. Onima koji, poput bivšeg nemačkog šefa diplomatije Klausa Kinkela, smatraju da “Srbe treba baciti na kolena”! Otadžbina je sačuvana za budućnost i generacije koje dolaze. Očuvana je njena snaga uoči prelomnih događaja koji će zatresti Evropu i svet. I gde za vojno i ekonomski slabe neće biti mesta.

P.S. Aleksandar Vučić: „Srbin svoju slobodu ljubi i voli više od svega i ne pita za cenu“.