"Dekonstrukcija": Filip Rodić - Dugo putovanje od Fransoa Miterana do Suzane Vasiljević

Novinar Filip Rodić objavio je kolumnu pod naslovom "Dekonstrukcija - dugo putovanje od Fransoa Miterana do Suzane Vasiljević".

Tekst koji je objavljen na Euronews Srbija prenosimo u celosti.

Spektakularnim programom sa tadašnjim najvećim francuskim i stranim zvezdama poput Džonija Halideja, Serža Ginzburga, Mirej Matje, Šarla Aznavura ili Ornele Muti, 20. februara 1986. u 20.30 počela je sa radom prva besplatna privatna televizija u Francuskoj - Senk.

Njen vlasnik i osnivač, italijanski medijski magnat Silvio Berluskoni na ideju o otvaranju privatne televizije u susednoj zemlji došao je nekoliko godina ranije, podstaknut uspehom slične televizije Kanale 5, ali se suočavao sa žestokim protivljenjem tadašnjih francuskih vlasti predvođenih Fransoa Miteranom i njegovom Socijalističkom partijom.

U protivljenju otvaranju privatne, komercijalne televizije prednjačio je tadašnji ministar kulture Žak Lang, koji je Berluskonija optuživao da želi da u francuskoj osnuje "koka-kola" televiziju koja bi bila pogubna po francusku kulturu.

Italijan je odgovarao da će njegova televizija pre biti "božole", ali to mu nije mnogo koristilo, sve do 1985. kada su se socijalisti uplašili poraza od desničarskog "Okupljanja za republiku" Žaka Širaka na narednim parlamentarnim izborima, što bi značilo gubitak kontrole nad javnim televizijama (nije ovo "samo u Srbiji" slučaj).

Suočen sa ovakvom perspektivom, predsednik Miteran se 16. januara 1985. godine u 20 sati obratio javnosti i saopštio da se državni monopol na besplatne privatne televizije ukida, te najavio otvaranje dva nova kanala od kojih je jedan bila Berluskonijeva televizija, a druga TV6 u vlasništvu nekoliko francuskih kompanija.

Foto: Foto: Miloš Rafailović

Ipak je bolje imati stalnu kontrolu nad privatnim televizijama, nego ostajati bez medijskog oružja po porazu na izborima, računali su socijalisti. To se pokazalo potpuno tačnim, jer je desnica odmah po pobedi na izborima u martu 1986. ukinula TV6, a pokušavala isto da učini i sa TV Senk, ali uprkos stalnim sabotiranjem njenog rada, u tome nije uspela.

Bez obzira na to što su Berluskonijevi motivi za otvaranje ove televizije bili čisto finansijski, a Miteranovi jasno politički, ova priča je šarmantna ilustracija toga kako se u zapadnim demokratijama otvaraju televizije - pregovorima preduzetnika sa vlastima i njenim predstavnicima.

Da li danas neko Miteranu osporava njegovu demokratičnost i naziva ga autoritarnim vladarom ili diktatorom koji je vladao zemljom preko krute kontrole medija? Ili neko, možda, Širaka tako karakteriše jer je učinio sve u svojoj moći da "neprijateljske medije" pogasi?

Privatne televizije u Srbiji postojale su mnogo pre te 2014. godine, ključne za otvaranje i rad dve privatne televizije koje su danas u epicentru srpske političko-medijske debate. Njihovo otvaranje ili dolazak u Srbiju omogućeni su ne samo pregovorima vlasti sa njihovim vlasnicima nego su plod pregovora vlasti sa Evropskom komisijom i promene Zakona o medijima.

O ovome sam već pisao, ali repetitio est mater studiorum, što bi rekao Milan St. Protić - Evropska unija izvršila je 2014. snažan pritisak na srpske vlasti da promene zakon koji je usvojen, takođe, na insistiranje EU i koji je zabranjivao da distributer medijskog sadržaja bude i vlasnik medija.

Da ne bude da mrzim ove televizije pa im zameram sve i svašta, ono što mislim i danas, te 2014. godine mislili su i u vazda opozicionom nedeljniku "Vreme" i to jasno i nedvosmisleno pisali 17. decembra 2014. u tekstu "Balkanski CNN i njegov aršin".

Danas, čak i ako bi ih stavili na najteže muke, ne bi napisali da su izmene zakona koje su omogućile otvaranje i rad N1 i Nove S predstavljale "otvaranje puta za potencijalno narušavanje medijskog pluralizma u zemlji". "Kao rezultat toga (izmena zakona), kablovska televizijska stanica N1, partner CNN-a na Balkanu, od 30. oktobra 2014. godine je počela s emitovanjem programa putem najvećeg operatera u regiji, SBB/Telemach grupe, koja je njegov vlasnik, a koji pokriva sve zemlje bivše Jugoslavije", pisalo je "Vreme" pitajući "zašto su srpski zakonodavci to dozvolili".

"U potrazi za odgovorom", piše "Vreme", "Media observatori je otkrio drugu, još više uznemirujuću dimenziju zakonodavnih izmena koje su omogućile da N1 počne s emitovanjem programa. Naime, ta dimenzija ukazuje na to da su ljudi koji rade u Briselu, u Jedinici za odnose sa Srbijom pri Generalnoj direkciji Evropske komisije za proširenje, uskladili nacrte zakona ove zemlje sa komentarima koji su na tu temu dobili od velikih sila, a koji prete da naruše medijski pluralizam u zemlji".

Da ne dužim više o tome, samo ću dodati da je "Vreme" tada ukazivalo na ključnu ulogu koju je u ovom "lobiranju", a zapravo zavrtanju ruke, imao penzionisani američki general i bivši direktor CIA Dejvid Petreus, tada visoki zvaničnik KKR-a - tadašnjeg vlasnika Junajted grupe - koji je "dva puta posetio Beograd gde se sastao sa svim bitnim ljudima iz medija na većem skupu u rezidenciji američkog ambasadora u Srbiji".

Dakle, nisam izmislio da je otvaranje televizija N1 i Nove S bilo plod, najblaže rečeno, pregovora srpskih vlasti sa stranim preduzetnicima. To me dovodi i do pitanja koje me je podstaklo na ovo podsećanje: S obzirom na sve ovo, šta je novinarki N1 Žaklini Tatalović čudno u tome što je savetnica za medije predsednika Srbije (tada premijera) Suzana Vasiljević pregovarala o dolasku stranih privatnih medija kao što su ovaj na kojem pišem, Njuzmaks i Blumberg?

Razumem da Tatalovićeva o načinu na koji je otvorena televizija na kojoj radi ne zna mnogo. U to vreme bila je na Foksu, odnosno Prvoj (takođe veoma dugo u vlasništvu stranih kapitalista koji su o otvaranju televizije morali pregovarati sa srpskim vlastima) i grlila se i fotografisala sa Suzanom Vasiljević.

Ali ako ne zna mnogo, kada počne profesionalno i objektivno da pravi prilog o ovakvoj temi, treba da se raspita. Valjda. Ili raspitivanje ne spada u njen modus operandi, što bi rekao Milan St. Protić.

Ako već nije htela ili mogla da uloži intelektualni napor da se informiše o elementarnim činjenicama, mogla je barem da bolje razmisli o izboru sagovornika o ovoj temi. Onda, sigurno, ne bi izabrala samo bivšeg fiksera Bi-Bi-Sija Slobodana Stupara da urbi et orbi, što bi rekao Milan St. Protić, otkriva toplu vodu.

Jer šta je, ako ne otkrivanje tople vode, promućurno reći: "Sigurno da je Vučić iza svega toga. Bez Vučićevog znanja i njegovog odobrenja i novca, jer to košta, ne bi moglo da se uradi". U Francuskoj, verujem, nema toliko pametnih novinara koji bi rekli: "Sigurno da je Miteran iza svega toga...".

"Sve su lažne varijante originala falsifikat originala, ne znam šta se hoće kad je to laž koja se vidi iz aviona - sve te televizije nemaju publiku", kaže Stupar Tatalovićevoj, koja radi za original varijantu Si-En-Ena koji u Americi zbog načina izveštavanja, što se vidi iz aviona, zovu i "Klinton njuz netvork", "Fejk njuz netvork" i slično. A o publici da ne govorimo.

Na kraju, i Stupar i Tatalovićeva su mogli da se raspitaju i o finansiranju Telekoma, odnosno njegovih televizija. "Sve ćemo da platimo mi. I plaćamo i platićemo, znate - lako je igrati tuđim parama", kaže Stupar.

"Mi" smo, pretpostavljam, građani Srbije koji plaćaju porez, a "tuđe pare" su pare od poreza, valjda. Pretpostavljam i da Stupar i Tatalovićeva nisu pretplatnici omraženog Telekoma, pa ga finansiraju na taj način. Ali da su se raspitali, a trebalo je, znali bi da Telekom, iako je većinski u državnom vlasništvu, svoje prihode ne ostvaruje od poreza, nego prodajom usluga i svojim poslovanjem ne opterećuje državni budžet, nego ga puni.

Sve je ovde tačno kao što je bila tačna i priča sa "CN" gasom, koji je zapravo bio "CS", samo se Tatalovićeva nije raspitala, i nije pročitala šta piše na čauri koju je slavodobitno kao krunski dokaz donela na svoju televiziju. Mali je korak od lažnog profila do lažnog gasa. Šta bi Miteran na to rekao?

BONUS VIDEO