Kolumna Dragutina Matanovića: Dušan Teodorović – menopauza jedne prodane duše

Kolumna Dragutina Matanovića o Dušanu Teodoroviću.

„Poluintelektualac je čovek koji je uredno svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa... Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavljenom moralnom kočnicom, ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom“.

Otkako je pre stotinu godina Slobodan Jovanović ovim rečima opisao profil poluintelektualca – kao da je nagovestio dolazak titoista i nove komunističke „državne elite“. Iako su prošle decenije od Brozove smrti, njegovi poklonici i danas su glasni. Primer su izjave saobraćajnog inženjera Dušana Teodorovića, upisanog i u SANU, koji je sinonim za Jovanovićevog „poluintelektualca“.

Tokom svoje duge i beznačajne karijere, uvek je bio simbol titoizma – vremena u kome je završio Saobraćajni fakultet i napredovao u službi. Nije izgradio ništa pomena vredno. Bio je pomoćnik urednika, urednik i recenzent naučnih časopisa. Obično piskaralo, po ugledu na svoje uzore, komunjare Vladimira Bakarića i Edvarda Kardelja. Prošlo je skoro pola veka od smrti njegovog idola Josipa Broza, a Teodorović je i dalje potresen tim „gubitkom“. Kada se 1980. godine doživotni „jugoslavenski“ predsednik pridružio jednom drugom Starom – Anti Starčeviću, zlikovačkom srbomrscu, od tuge i bola Teodorovićevo slabašno telo prestalo je da luči hormon muškosti, testosteron. I danas – kroz njegove kraće i duže, ali podjednako glupe izjave – vidimo posledice toga.

Ovaj nabeđeni profesor, predvodnik antisrpske „elite“, još sanja Kumrovačku školu, kominterovske lekcije i sletove na Dan mladosti, kada je beo i mlohav, skakutao na terenu i urlao „Druže Tito od sto kila ljubičice bijela, voli tebe omladina cijela“. U društvu mnogobrojnih srpskih titoista i ostalog komunjarskog šljama, sa kojima je danas digao glavu da bi u obojenoj revoluciji, zajedno sa blokaderima, nastavio titoistički proces rasrbljavanja Srba i uništenja Srbije.

Predsednik Vučić, koji odlučno, hrabro i beskompromisno brani srpski narod i državu, stalna je meta Teodorovića i srpske kvazielite. Prilikom obeležavanja Dana sećanja na sve stradale i prognane u hrvatskoj genocidnoj operaciji „Oluja“, 2024. na stadionu Lagator u Loznici, ovaj komunoustaša nazvao je Vučića prokletnikom, a etničko čišćenje Srba iz Hrvatske stavio pod znake navoda.

Koliko samo moraš da mrziš svoju zemlju i svoj narod da bi bio kao Teodorović. Polupismeni saobraćajni inženjer usudio se svojevremeno da negira rad istoričara Vasilija Krestića, svog kolege akademika. Krestićevo impresivno delo, „Genocidom do velike Hrvatske“, kritikovali su Franjo Tuđman, rimokatolički „Glas koncila“, „Komunist“, organ Saveza komunista, sledbenici ustaškog pokreta, zaluđeni titoisti... I inženjer Teodorović.

Hrvati su zaurlali protiv Krestićeve knjige o hrvatskom genocidu, jer žele da se zaboravi njihov stravičan zločin. Komunisti su, zalažući se za lažno bratstvo i jedinstvo, najradije prećutkivali hrvatski genocid. Cilj i jednih i drugih je da prekriju prašinom zaborava hrvatska zlodela i stotine hiljada zverski ubijenih ljudi. Vreme kada su ustaše kamom decu vadili iz utroba srpskih majki. I kako akademik Krestić zaključuje, „Teodorović i ja se nalazimo na suprotnim polovima kada je reč o Srbima, srpskim nacionalnim, političkim i kulturnim interesima, i o ocenama o strašnom zločinu koji je počinjen u Pavelićevoj NDH“.

Teodorović nije propustio da napadne ni SPC. Za njega jedino ispravno hrišćanstvo je ono rimokatoličko. Našeg patrijarha Porfirija nazvao je izdajnikom, verovatno zato što patrijarh nije sledbenik dela kardinala Alojzija Stepinca.

Nisu samo Vučić, patrijarh, Srbija i srpski narod u fokusu mržnje ovog akademika u menopauzi. Nakon što je glumac Nenad Jezdić igrao kneza Miloša prilikom otvaranja deonice autoputa, izjavio je „da iako je njegova rakija dobra, više je neće piti“. Poslednja Teodorovićeva šizofrena izjava, a ima ih bezbroj, je kada kaže da su vaterpolisti poništili zlatnu medalju, jer su otišli na prijem kod Aleksandra Vučića.

Teodorović namerno i neprestano udara u stub uspešne Srbije koju je dugogodišnjim osmišljenim državničkim pristupom stvorio Vučić. One Srbije koju je nacionalno probudio Vučić. Srbije koja dostojanstveno obeležava istorijske pobede, ali i zločine učinjene nad njom i njenim stradalnim narodom, pre svega zločine hrvatskih ustaša.

Zato, bez obzira što saobraćajni inženjer u menopauzi negira genocid nad Srbima, unižava slavne srpske vojnike iz Velikog rata, vređa svaku vrednost na kojoj počiva Srbija, njegovi atavistički ispadi nemaju nikakvog efekta, osim što se provlače kroz tajkunske propagandne platforme poput N1 i Nova S.

Cilj je očigledan – Srbija treba da bude inostrana kolonija koju bi iznutra predvodili kvaziakademici i srpska kvazielita. Slučajni Srbi i autošovinisti koji žele da budu slavni i ugledni, iako nemaju nimalo sposobnosti, stručnosti i talenta. Davno je rekao Grejam Grin – najveći neprijatelji jednog naroda nisu neznalice i prostaci, nego obrazovani ljudi, ali prodane duše.

P.S. Aleksandar Vučić: „Svi ti koji lažu neće moći da se okite ovim šta je sve urađeno od 2012. do sada. Radite zbog istorije, ljudi i njihovog boljitka, a ne što ćete moći da ljude ubedite da ste u pravu“.