Kolumna Novice Savića: Između Karađorđa i obojene revolucije

Ovu kolumnu pišem na Dan državnosti Republike Srbije, nadajući se da smo posle dva veka od Karađorđevog ustanka ili “Srpske revolucije”, kako su borbu Srba za oslobođenje od Turaka nazvali neki zapadni istoričari, naučili koliko je očuvanje tog nasleđa važno.

Srbi su od 1804. godine do današnjih dana više puta bila na ivici da upropaste i sebe i državu, koju su sabljom i mudrošću stvorili Karađorđe i Miloš... Ubijali su ili proterivali svoje vladare, dizali bune protiv njih, bivali instrument u tuđim rukama zavedeni raznim destruktivnim idejama...

I dalje među srpskim narodom ima onih koji sa čežnjom govore o komunističkoj Jugoslaviji, zaboravljajući da je u nju Srbija ugradila ogromne žrtve, odrekavši se svoje državnosti, i na kraju bivajući podeljena na samovlasne pokrajine.

Kao po nekom pravilu, svakih par decenija, taman kad bi se Srbija stabilizovala i ojačala, kretala bi njena spoljnja i unutrašnja podrivanja i urušavanja. Protekle godine svedočili smo o sistematskim napadima na državu, pokušajima razgradnje njenih institucija i otvorenom nasilju prema neistomišljenicima onih koji su krenuli da je blokiraju.

Recidivi ovih događaja i dalje su prisutni, doduše u manjoj meri, manifestovani u nekakvoj apsurdnoj mešavini Ljotićevaca i Crvenih Kmera, koji bi da i dalje “pumpaju” iako je očigledno da ih je država “ispumpala” a narod prepoznao kao njene rušitelje.

Ali, to što se država odbranila, ne treba da nas zavarava. Štaviše, treba da nas brine to što se Srbi, ili barem deo njih, tako lako odlučuju na destruktivne poduhvate protiv sopstvene zemlje, njenih institucija, pa i Srpske pravoslavne crkve, pravdajući ih nekakvim uopštenim floskulama o “vladavini prava”, “demokratiji”, “slobodi medija”, “borbi protiv korupcije”...

Kako je moguće da jedan narod, koji je mukom stekao svoju nezavisnost i državu, tako lako kreće u potiranje onoga što ima ? Ima tu naravno i različitih interesa, raznih stranih podbunjivača i službi koje vršaljaju po Srbiji, njihovih medijskih pomagača, ali ako znamo kako smo prolazili kada su nam tuđi interesi poturani da se međusobno zakrvimo, kako je moguće da nam se istorija svako malo ponavlja ?

Kao da i dalje u jednom delu našeg naroda živi onaj anarhistički i hajdučki duh sa kojim je i Miloš Obrenović imao grdne muke i jedva izašao na kraj, ne bi li sačuvao mladu Kneževinu.

Od Miloševog doba prošlo je mnogo vremena, ali se izgleda u jednom delu našeg društva malo njegove mudrosti zapatilo. I to baš u onom koji za sebe tvrdi da je najpametniji i najškolovaniji, a koji danas predvodi “obojenu revoluciju”.

To nerazumevanje važnosti očuvanja države i njenog poretka, koji bi bili žrtvovani zarad imaginarnih ideja i ličnih interesa, usud je koji Srbiju prati od njenog modernog ustrojstva. Naši nepismeni preci su iz jedne jaruge kneza Teodosija Marićevića bolje videli Srbiju i njenu budućnost i više o njoj brinuli nego neki koji danas stoje na visokim univerziteskim katedrama.

Zato, braćo Srbi, ne mora nam se baš svaka nesreća ponavljati i ne moramo joj sami kumovati. Okrenimo se mudrom Milošu, koji je Srbiju domaćinski vodio, nekad potežući kuburu a nekad dukate, ne bi li je sačuvao. Znao je da se kuća teško kući, a lako propada. Srećno nam i pametnije bilo ovo Sretenje.

 

BONUS VIDEO