Kolumna Dragutina Matanovića: Zašto verujem Aleksandru Vučiću

Kolumna Dragutina Matanovića o predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.

Prvo, Vučić je omogućio neverovatan ekonomski napredak Srbije. Pre nešto više od 12 godina, Srbija je bila zemlja zatvorenih fabrika. Država stotina hiljada depresivnih i sumornih ljudi, koji su živeli u strahu da li će prehraniti sopstvenu porodicu. Bio je to rezultat decenijske vladavine DOS-a, koji je na vlast došao obojenom revolucijom i paljenjem Narodne skupštine. Fotelje su im podelili zapadni moćnici. Usledile su godine stihijske i pljačkaške privatizacije, propadanja u svim sferama društva. Predsednik države i generali koji su patriotski branili zemlju od NATO agresije isporučeni su Haškom tribunalu. Nemilosrdno i bez osećaja za dostojanstvo srpskog naroda.

Svi tadašnji pripadnici žutih i šifrovane partijske sekte G17+ bili su kleptomani i drugosrbijanci. Jedini cilj im je bio lično bogaćenje nauštrb srpskih nacionalnih interesa.

Za vreme Vučića zaposleno je više od 500.000 ljudi i otvoreno na desetine novih fabrika. Izgrađeno je više auto-puteva i brzih saobraćajnica nego od 1945. godine. Magistralni putevi u potpunosti su obnovljeni, asfalt je stigao i do udaljenih zaselaka. Izgrađeni su najsavremeniji klinički centri u Beogradu, Nišu i Novom Sadu. Podignute su mnoge nove bolnice. Obnovljene su stotine škola i fakulteta. Izgrađen je Državni data centar u Kragujevcu. Beograd i gradovi širom Srbije su do svetskog nivoa modernizovani savremenim infrastrukturnim objektima.

Drugo, Vučić je obnovio nacionalni duh, koji je decenijama sputavan. Srpska trobojka postala je znak ponosa. Nije dozvolio da se zbog velikog zločina u Srebrenici utisne žig genocidnosti srpskom narodu. Završen je i Hram Svetog Save i mnoge crkve u zemlji. Ogroman novac ulagan je i u kulturu, u snimanje filmova i TV serija. Redovno se obeležavaju godišnjice zverstava nad našim narodom u zločinačkoj akciji „Oluja“ i genocida hrvatskih nacista – ustaša u Jasenovcu. Za vreme žutih to su bile zabranjene teme.

Treće, Vučić je za desetak godina podigao penzije i plate za skoro tri puta. Pri tome je devizni kurs ostao nepromenjen. Najavio je i nova povećanja, mimo saveta MMF-a, jednog od najubojitijih oružja zapadnog globalizma.

Četvrto, proteklih godina ulagalo se u vojsku više nego ikada ranije. Dosmanlije su NATO oficirima prepuštale vojne planove i izveštaje i uništavale vojne objekte i industriju. I topile postojeće naoružanje, sa ciljem da Vojsku Srbije svedu na lovačko udruženje. Za razliku od njih, Vučić je opremio Srbiju najmodernijim naoružanjem i vojnom tehnikom i uporno radi na jačanju vojnih kapaciteta. Država je danas vojno spremna da se odupre svakom neprijatelju u regionu.

Peto, dok su mnogi političari prespavali pad Berlinskog zida, ne shvatajući posledice i promene koje će uslediti, predsednik Vučić je svestan da se uveliko gradi novi svetski poredak. To je politika državnika sa vizijom. Nakon ovogodišnje Minhenske konferencije postaje jasno da nemačka armija mora postati najjača u Evropi, kao i da će EU biti pod apsolutnim uticajem Nemačke. Zato je važno da Srbija bude ekonomski i vojno snažna. To su garanti njene nezavisnosti i suvereniteta. I opstanka.

Šesto, Vučić je pobedio obojenu revoluciju, finansiranu i organizovanu od inostranih i domaćih neprijatelja Srbije. Čak i u trenucima kada je Srbiju preplavio najveći talas blokadera i plenumaša, mrzitelja sopstvene države, Aleksandar Vučić nije posegnuo ni za silom, ni za osvetom. Pozivao je na mir i dijalog, svestan da snaga države i vlasti ne počiva na represiji, nego na redu, radu i jedinstvu naroda i građana. Izbegao je zamke spolja nametnutog građanskog rata. Umesto sukoba, odabrao je kontinuitet, dok je njegovo najjače i nepobedivo oružje bila istina oličena u napretku Srbije.

Sedmo, po ko zna koji put predsednik Vućić je pokazao da politika nije matematika ili statistika. Politika su emocije. Politika je razgovor sa narodom. Politika je razumevanje ljudskih problema i pokušaji da se mnogi od njih reše. U Boru mu se pre neki dan obratila gospođa Gordana Karić, starateljka maloletnog bolesnog dečaka bez majke. Iako mu je strina i poseduje svu potrebnu dokumentaciju, stroge procedure godinama odlažu usvajanje deteta koje voli kao da mu je majka.

Bio je to momenat kada je u sali zavladala tišina. Po izrazu predsednikovog lica videlo se da su njegove emocije iznad funkcije i protokola. Uhvatio se za glavu, pokušavajući da prihvati težinu reči koje su ga iskreno pogodile. „Dođe mi da sa vama zaplačem“, izgovorio je šapatom. Malo je političara koji imaju veliku i retku ljudsku moć da emotivno dožive neku tešku ljudsku sudbinu. A to je izuzetno važno, jer ako politika izgubi sposobnost da oseti, onda gubi i sposobnost da razume i predvodi.

Politička veština da se očuva država, čak i kad je izložena neverovatnim pritiscima, osobina je koja razdvaja državnika od političara. Upravo ta odlučnost i državnički instinkt svrstavaju predsednika Vučića među lidere koji se na ovim prostorima rađaju retko. Vučić je državnik kome se veruje.

Srpska napredna stranka ima daleko najmoćniju partijsku infrastrukturu u Srbiji. Ima najbolje ljude – njene članove. Pobediće i na novim parlamentarnim izborima. Ali ta pobeda biće pre svega zahvaljujući Aleksandru Vučiću. To je istina i svi je znamo. To znaju i neprijatelji Srbije. Otuda svakodnevna patološka dehumanizacija predsednika. Otuda tako duboka mržnja prema Vučiću nekih stranih centara moći, blokadera i antisrpske opozicije.