Kolumna Dragutina Matanovića: Pogrom na Kosovu i Metohiji 2004. godine

Kolumna Dragutina Matanovića o pogromu nad Srbima na Kosovu i Metohiji 2004. godine.

Pogrom na Kosovu i Metohiji od 15. do 18. marta 2004. predstavlja dugo planiranu, podmuklu i složenu kriminalnu operaciju, sa jasnim ciljem etničkog čišćenja Srba i pripreme za proglašenje nezavisnosti lažne države Kosovo koje je usledilo 2008. godine. Martovski pogrom 2004. jedan je od najtragičnijih događaja u savremenoj srpskoj istoriji. Masovni zločini desetina hiljada razularenih albanskih nasilnika koji nikada nisu izvedeni pred lice pravde.

Temeljno pripremljeno i organizovano nasilje šiptarskih hordi etnički je očistilo srpske enklave širom Kosova i Metohije: Kosovsku Mitrovicu, Prištinu, Svinjare, Čaglavicu, Gračanicu, Laplje Selo, Lipljan, Obilić, Kosovo Polje, Peć, Gnjilane, Vitinu, Vučitrn, Uroševac, Đakovicu, Štimlje, a nisu pošteđeni ni Srbica, manastir Devič, Podujevo, Drajkovac kod Štrpca, Kosovska Kamenica, Orahovac, Biča i Grabac kod Kline.

Bila su to tri dana užasa za srpsku zajednicu na Kosovu i Metohiji. Tri dana gora od pakla. Napadnuti su Srbi, njihova imovina i verska baština, u prisustvu oko 20.000 vojnika KFOR-a. Dok su italijanski i norveški kontingenti štitili civile, ostali su se povukli u svoje baze, dozvoljavajući šiptarskoj bagri da ubija i pali.

Admiral Gregori Džonson, tadašnji komandant južnog krila NATO-a, opisao je događaje kao „orkestrirane“, naglašavajući da je „ova vrsta aktivnosti skoro isto što i etničko čišćenje i ne može da se nastavi“.

Povod je bio izmišljen kao i u slučaju Račka. Albanski mediji i zvaničnici su, bez ikakvih dokaza, optužili Srbe da su nahuškali pse na tri albanska dečaka, koji su se utopili u reci Ibar kod Čabra. Te laži su zapalile Albance da krenu u krvoločne demonstracije. Ubijeno je najmanje osmoro Srba, povređeno više od 900, proterano oko 4000 ljudi, a spaljeno je ili oštećeno preko 935 srpskih kuća i na desetine škola, bolnica, pošta…

Šiptari su kao zveri lomili srpske pravoslavne krstove, zapalili ili oštetili 32 manastira i crkve i uništili na hiljade božanstvenih srednjovekovnih fresaka i dragocenih manastirskih relikvija. Manastir Devič je spaljen i opljačkan, a grobnica Svetog Joanikija Devičkog oskrnavljena. Kompleks zgrada Prizrenske bogoslovije spaljen je do temelja.

Zapaljena je i Bogorodica Ljeviška u Prizrenu, prvi manastir u kojem se u Srbiji predstavljaju svetiteljke, sa šarenom fasadom koja pleni lepotom. Hram Bogorodice Ljeviške, vizantijske crkve iz XI veka, podignute u čast Bogorodice Milostive, rekonstruisao je u XIV veku kralj Milutin, dajući joj sadašnju strukturu sa pet kupola. Nakon što je Srbija pala pod tursku vlast, crkva je ostala hrišćanska bogomolja sve do kraja XVIII veka, kada je pretvorena u džamiju. Za vreme osmanske vladavine freske su izubijane čekićem, pokrivene malterom i prekrečene. Tek posle oslobođenja Prizrena 1912. hram ponovo postaje pravoslavni, a freske su otkrivene 1950-ih godina.

Gume i burad sa naftom unete su u unutrašnjost Bogorodice Ljeviške 17. marta 2004. i pakleni plamenovi su ubrzo počeli da uništavaju ovu srednjovekovnu srpsku svetinju. Vatru su zapalili razulareni Albanci, naslednici časnih albanskih plemena Klimenta i Gašija, poštovalaca kanona Leke Dukađinija koji propisuje da su „crkveni posedi i imovina neprikosnoveni“. Gorele su crkvene bogoslavljeničke freske, pucao je mermer i savijali su se gvozdeni klinovi ugrađeni u manastir. A napolju je masa Albanaca urlala od zadovoljstva, likovala i pevala u ubilačkoj ekstazi, dok su albanska deca podvriskivala i smejala se. Plamen je gutao srpsku svetinju, a to je mirno posmatrala grupa uniformisanih Nemaca, neki od njih u vatrogasnim uniformama.

Razularena masa je klicala: „Živela Amerika! Živela Nemačka!“ Srpska crkva gori! Srpska pravoslavna svetinja nestaje u plamenu! A u hramu Bogorodice Ljeviške ostali su samo nevidljivi svedoci molitvi i Božjih službi srpskog naroda prohujalih vekova.

Danas je Bogorodica Ljeviška i dalje opasana bodljikavom žicom. Jedna od najlepših srpskih svetinja je delimično obnovljena, a sveštenici u hramu koji još uvek miriše na garež o praznicima drže bogosluženje. Crkva preživljava za dvadesetak vernika, koliko ih je još ostalo u Prizrenu. I kao simbol otpora i borbe za slobodu napaćenog srpskog naroda!

Dok su Srbe ubijali i žive spaljivali, marionetska dosovska vlast u Beogradu ostala je nema. Ništa nije preduzela puna tri dana, dok srpska naselja nisu u potpunosti izgorela, a naši ljudi prognani. A onda su kukavički dopustili da huligani zapale najstariju, Bajrakli džamiju u Beogradu i ugroze živote nedužnih ljudi.

Kosovo i Metohija je istorijska kolevka Srbije. Stotine srednjovekovnih manastira i hramova Srpske pravoslavne crkve svedoče o milenijumskom postojanju pravoslavnog srpskog naroda na tim prostorima. Tu su Srbi uvek bili na udaru neprijatelja, ali su ostajali i opstajali.

I danas su tu, iako ih je sve manje. Srbi na Kosovu i Metohiji žive u strahu, neopisivoj patnji i nepravdi. To je poslednji geto u današnjoj Evropi. Zločinac Kurti više ne ratuje protiv Srba oružjem, već neprestanim tihim terorom kroz svoje institucije. Zato je važno kad predsednik Vučić kaže: „Nikada nećemo prihvatiti odluku o nezavisnosti Kosova. Slobodu i Kosovo i Metohiju volimo više od svega!“