Kolumna Dragutina Matanovića: Puč 27. marta 1941. kao uvod u genocid nad srpskim narodom

Usponom fašističke Italije i nacističke Nemačke, Kraljevina Jugoslavija ostala je na vetrometini. Kratak pokušaj da se kroz politiku Milana Stojadinovića, velikog reformatora i vizionara, održi distanca s tezom „ni rat, ni pakt“ okončan je 1939. njegovim uklanjanjem sa vlasti, uz pomoć struktura Velike Britanije.

Zamisao Engleza bila je jednostavna – raširiti front širom Evrope kako bi britanskim vojnicima bilo jednostavnije da ratuju. Shvativši da će Srbi završiti kao topovsko meso, knez Pavle je potpisao sporazum u Berlinu 25. marta 1941. godine. Ali usledio je puč 27. marta, u kome su ključnu ulogu odigrali Britanci. Pored novca, kojim su podmitili srpske političare i oficire, nisu prezali ni od ucena – od finansijskih do homoseksualnih afera.

Vilijam Donovan, otac američke CIA, kaže: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili.“ A britanski premijer Vinston Čerčil likuje, izjavljujući „da je srpski narod pronašao svoju dušu“. To pronalaženje duše Srbi su platili sa milion žrtava u Drugom svetskom ratu. A Čerčil je postao veliki samo zato što je umeo da za život jednog Engleza žrtvuje čitave narode, što je „crvena nit britanske spoljne politike“.

Puč je razbesneo Adolfa Hitlera. Nemačka je započela munjeviti rat protiv Jugoslavije. Bombardovani su svi veći gradovi, dok je 6. aprila u Beogradu uništena čak i Narodna biblioteka Srbije. Dokaz da su Nemci želeli da izbrišu i dokaze o postojanju srpskog naroda.

Ipak, pošto Srbi nisu pristali na pokoravanje poput drugih naroda u Evropi, Hitler je naredio odmazdu – „sto Srba za jednog ubijenog Nemca“. Nacisti su delove srpske teritorije prepustili Hrvatima, Mađarima, Albancima i Bugarima, koji su odmah započeli sistematske masovne zločine nad srpskim narodom, kao i uništavanje srpskog kulturnog nasleđa. Na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske dogodio se nezapamćeni genocid nad Srbima, čega su se stideli čak i pripadnici Trećeg rajha.

Istorijska je činjenica da je „pobuna studenata i mladih“ 27. marta, pod parolom „Bolje grob nego rob“, donela Srbima – i grobove i ropstvo. Bombardovali su nas i „saveznici“ 1944, a Hrvat Broz je ostavio jasenovačku mašinu smrti da radi do aprila 1945. godine. Onda su nam Hrvati Tito, Šubašić i Ribar iskrojili novu Jugoslaviju. Srbi su, iako pobednici u ratu, dobili dve autonomne pokrajine, veštački stvorene nacije Makedonce i Crnogorce. A genocidnoj Hrvatskoj pripale su nove teritorije – Istra i Slavonija. Komunista Broz, sledbenik Ante Starčevića, posle rata pobio je 60.000 Srba i uništio gotovo celokupnu srpsku elitu. Njegovi komunisti jahali su srpske sveštenike, otimali privatnu i crkvenu imovinu.

Tito je uselio na Dedinje i u centar Beograda najgore srbomrsce. Ukidao je srpske pravoslavne običaje, Srpsku Novu godinu, pravoslavni Božić i Vaskrs. Na Golom otoku je zapečatio sudbinu mnogih Srba, a podelom na četnike i partizane, čemu je kumovao Čerčil, zadugo podelio srpski narod.

Tako su srpski studenti i srpska mladost 27. marta 1941. gurnuli Srbiju u groblje i tamnicu. Neki svesno, neki nesvesno.

Danas, kada oko nas ponovo zveckaju oružjem sa svih strana, Srbija je i dalje ostrvo slobode. Okruženo članicama NATO-a, koji nas je bombardovao 1999, kao i stalnim pretnjama suseda Albanije i Hrvatske, koje su sa terorističkim „Kosovom“ potpisale sporazum o vojnom savezu protiv nas!

Postoji zabrinjavajuća paralela. Kao i 1941, i danas imamo studente „vođene velikim parolama“, ali i još većim interesima – istih zapadnih sila koje su sprovele 27. mart pre 85 godina! Opet vidimo umešanost Londona i drugih zapadnih prestonica. Opet njihove pare i opet njihovi geopolitički projekti. Opet planovi za rasparčavanje i uništenje Srbije. Opet pokušaji otimanja duša naših mladih. Studenti plenumaši, njihovi korisni idioti, zauzeli su zgrade Rektorata, fakulteta, naših ulica i trgova.

Baš uoči 27. marta ove godine, pala je i prva srpska žrtva bezumnih blokadera. Na Filozofskom fakultetu, negde pred ponoć, pod nerazjašnjenim okolnostima tragično je okončan život mlade Milice Živković. Sa petog sprata fakulteta, koji je goreo od stotina uskladištenih pirotehničkih sredstava, ova studentkinja je sa prozora poletela pravo u smrt na pločniku.

Otvara se niz pitanja: ko je dozvolio da grupa studenata bude na fakultetu posle 22.30, ko je dozvolio da se drže pirotehnička sredstava na fakultetu, ko je odobrio da neki plenum, neka nepostojeća neregistrovana organizacija bez odgovornog lica, koristi učionicu fakulteta?

Prevrat im ovog puta nije uspeo, a niti će. Srbija 27. marta 2026. neće potonuti u rat i pogibelj srpskog naroda. Smrt mlade Milice bolna je i otrežnjujuća opomena kako strane sile i njihovi domaći pomagači mogu da manipulišu ljudima i osećanjima zarad svojih zakulisnih ciljeva.

Ako smo 27. mart pre 85 godina platili sa milion nedužnih srpskih glava, neka nam ova jedna žrtva bude za nauk – da Srbija nije na prodaju. Da strane službe skrivene iza studenata plenumaša neće pobediti narod koji je svoje istorijske lekcije savladao na najteži način.