Kolumna Dragutina Matanovića: Hrvati su sluge svakog gospodara

Kolumna Dragutina Matanovića o Hrvatskoj i ustašama.

Ustaške parole na stadionima i manifestacijama u Hrvatskoj dokaz su buđenja ustaštva u „lijepoj“ njihovoj. Zato i ne čudi što su čak i lokalni izbori u Srbiji glavna tema naših „susjeda“. Pratili su sve, od logistike do medija, kao da je reč o izborima za njihov Sabor. Posebna pažnja posvećena je predsedniku Aleksandru Vučiću i „očekivanom kaosu“.

Tonino Picula, izvestilac Evropskog parlamenta, brže-bolje je izjavio da je, usled incidenata na biračkim mestima, EU veoma zabrinuta zbog nasilja u Srbiji, koje je pri tome pripisao nikom drugom nego naprednjacima. Iako dokazi jasno i nedvosmisleno ukazuju na suprotno.

Od paljenja automobila i potezanja oružja u Bajinoj Bašti od strane blokadera, do brutalnog prebijanja aktiviste SNS-a u selu Ratari. Pronađene su i fantomke, palice, municija... U Boru je napadnut aktivista naprednjaka David Ćirić, koji je završio u bolnici, dok je u Knjaževcu teško povređen Dragutin Jukić, takođe aktivista SNS-a.

Otkuda tako grozničavo i grubo uplitanje hrvatskih političara u unutrašnje stvari Srbije? Hrvatska elita i danas veruje da Hrvati neće postati narod sve dok postoje Srbi. Nije im dovoljno što su pre osamdeset godina hrvatske ustaše počinile najveći genocid nad srpskim pravoslavnim stanovništvom. I to produžili u vojnoj operaciji „Oluja“.

Srbija i srpski narod kao pobednici u Drugom svetskom ratu, sa preko milion žrtava, doživeli su tragediju nakon komunističke revolucije započete 1945. godine. Tada je uspostavljena hrvatska kulturna matrica unutar poratne beogradske elite. To je posledica sastanka u Teheranu 1943, kada Čerčil pušta Dražu Mihailovića i ravnogorce niz vodu, da bi Tita promovisao u svog saveznika u borbi protiv Sovjeta. Istovremeno, Britanci opraštaju genocid Hrvatima. Zašto?

Jednostavno, britanski premijer je već u proleće 1945, dok se Drugi svetski rat u Evropi privodio kraju, zamislio operaciju „Nezamislivo“ – ratni plan za potiskivanje Crvene armije iz Evrope do njenih granica. A saveznici u ovom ratu? Naravno, Britanci, Amerikanci, nemački Vermaht i njegove nacističke sluge kao što je Hrvatska.

Završetak Teheranske konferencije bio je signal za zasedanje AVNOJ-a 29–30. novembra 1943. u mestu simboličnog imena – Jajce. Tada su se jasno opredelili za razbijanje Srbije, kao zemlje pobednice u ratu, slamanje srpskih interesa, i odredili komunističku tamnicu za hrabri srpski narod.

Ta antisrpska politika, oblikovana kroz istoriju, vidljiva je i danas. Nakon što je predsednik Vučić osudio odluku Hrvatske da zabrani ulazak u zemlju Milošu Koviću i takav potez nazvao divljaštvom, jer istoričar ne može da predstavlja pretnju po javni poredak i bezbednost, odmah se oglasio gradonačelnik Sinja i poslanik u Saboru, izvesni ustaša Miro Bulj. Nazvao je predsednika Vučića četnikom i huškačem, uz salvu optužbi na račun srpskog naroda.

Na ovaj ustaški arlauk reagovale su ushićenom podrškom srpske ustaše. Jelena Ignjatov, supruga blokadera Srđana Dragojevića, napisala je na Iksu: „Krivim ovaj odvratni, preodvratni, najodvratniji narod, svu SNS stoku, kupljene, glupe.“

A hrvatski istoričar Hrvoje Klasić piše da Vučić „ne poštuje niti voli Hrvatsku“. Čudno! Zamislite naš predsednik ne voli Hrvatsku u kojoj je nedavno ceo stadion u Splitu urlao nacistički pozdrav „Za dom spremni“, a zatim još snažnije „Ubij Srbina“. Vučić verovatno treba da voli Hrvatsku jer mu hrvatski režim ne dozvoljava da položi cveće u Jasenovcu, koji je bio pakao na zemlji za Srbe pravoslavce.

Ne tako davno taj Klasić zapisao je da „fotografije na kojima je zajedno sa Pavelićem, kao i pisma koja je slao njemu i papi Piju Dvanaestom u Vatikan, ukazuju da je kardinal Stepinac znao za mnoga zlodela na teritoriji NDH“. Klasić kaže da su „brojni katolički sveštenici učestvovali u pokoljima i zločinima ustaškog pokreta“. Noktima bi danas Klasić istrugao ove svoje reči, samo da mu internet to dozvoljava.

Posle ubedljive pobede liste Aleksandra Vučića na lokalnim izborima, hrvatski predsednik Zoran Milanović otkazuje sastanak u okviru inicijative Brdo–Brioni. Razlog – da bi sprečio dolazak našeg predsednika u Hrvatsku. Odluka tipična za intelektualne krkane, jer je uvek pametnije razgovarati nego izbegavati razgovor.

I ne budite u zabludi – Milanović nije želeo da se ovim primakne desnom krilu hrvatskih birača. Ne – on radi samo ono što od njega očekuje ogromna većina Hrvata, hrvatska politička, kulturna i crkvena vrhuška. Ne sme Milanović da baca klipove u točkove zahuktaloj ustašizaciji Hrvatske.

A kada je reč o vojnoj saradnji Zagreb–Tirana–Priština, čitam izjavu nekog Tomislava Jakića za „Dojče vele“ da bi to zaista mogla da bude najava oružane pretnje Srbiji – „samo da neko ima takve namere“, ali da „o tome nema govora“. Zna to Jakić! Kako da ne zna. Samo da je još dodao – majke mi! Tako su slatkorečivi bili Hrvati i u julu 1941. kada su nekoliko stotina Srba pravoslavaca doveli u crkvu u Glini, tobože da ih pokrste, a onda ih nemilosrdno klali – jednog po jednog. Jedini je preživeo Ljuban Jednak. Da bi 1995. doživeo novi progon u „Oluji“.

Srbija koju predvodi Vučić – to nikad neće dozvoliti!