Kolumna Dragutina Matanovića: Đokiću i Rogliću – za koje strane službe radite?

Prema definiciji Evropske asocijacije univerziteta, koju čini preko 800 najuglednijih visokoškolskih ustanova Evropske unije, autonomija je „institucionalno pravo univerziteta da sami upravljaju nezavisno od mešanja države, obuhvatajući akademsku slobodu, unutrašnju organizaciju, finansijsko upravljanje i zapošljavanje”.

Autonomija omogućava univerzitetima da sami određuju istraživačke prioritete i nastavne planove i programe, i podrazumeva četiri dimenzije: organizacionu, finansijsku, kadrovsku i akademsku.

A „političku autonomiju”? Ne, nikako. Za to se na Zapadu ide u zatvor. Ili u ludnicu. Kako navodi Asocijacija, iako su autonomni, univerziteti posluju u okviru zakonskih okvira, što zahteva odgovornost prema javnim vlastima. Nigde u Evropi i svetu autonomija univerziteta ne podrazumeva „slobodu političkog i partijskog delovanja”, kao i „udruživanja radi sprovođenja revolucije” i rušenja ustavnog poretka.

Nijedan univerzitet na svetu se ne koristi kao skladište blokaderskog propagandnog materijala, pirotehničkih sredstava i medicinske opreme za zbrinjavanje ranjenika. Pogotovo ne u SAD, Holandiji, Britaniji, Francuskoj. Tamo bi se policija i službe bezbednosti obračunali sa takvim pojavama u trenu. Bez razmišljanja.

Jedino u Srbiji država ima razumevanja za tako nakaradno shvaćenu „autonomiju univerziteta”, da se ne bi zaoštravale tenzije u društvu. Da niko ne bude uvređen, povređen, ili da ne daj Bože – da pogine. Ali upravo takva tragična sudbina zadesila je studentkinju Filozofskog fakulteta Milicu Živković.

Pad sa petog sprata matičnog fakulteta, nešto više od sat pred ponoć, pokazao je ono od čega smo svi strepeli – drska zloupotreba pojma „autonomija univerziteta” vodi društvo i studente u destrukciju. Blokade univerziteta koštale su Srbiju najmanje 12.000 izgubljenih mladih stručnjaka samo u prošloj godini, jer ih je toliko manje diplomiralo. Desetinama hiljada studenata uništena je godina. Tragedija. Obrazovni genocid.

Strašna smrt mlade Milice je zločin. Da li je reč o samoubistvu ili ubistvu pokazaće istraga. Odgovornost ne mogu da izbegnu političar Vladan Đokić i njegov saučesnik, dekan Filozofskog fakulteta Danijel Sinani. Zastrašuje njihovo potpuno odsustvo empatije. Jedino ih zanimaju fotelje i funkcije.

Bezočno odbacuju odgovornost i tvrde da policija ne sme da uđe u Rektorat radi istrage smrti studentkinje. Oni smatraju, izgleda, da je dovoljno da plenumi i zborovi to istraže. Pa će doneti presudu da je vlast kriva za sve. A da su njihove krvave ruke nevine i čiste.

Kako se dogodilo ubistvo ili samoubistvo Milice Živković? Đokić i Sinani ćute. Šta god da ih pitaju, oni samo mantraju nešto o nadstrešnici. Tragediji koju su najstrašnije zloupotrebili za promociju svojih političkih karijera. A nemalo su joj, neki od njih, i doprineli. Zaklanjaju se iza plenuma, kada pet ili deset studenata uveče preuzme fakultete. Sektaški obeležavaju 16 minuta tišine, ali za Milicu nemaju ni sekundu.

Nekoliko profesora i dekana čine jezgro studentske pobune i blokada. Iza njih stoje politički interesi, pre svega stranaca. Ometanje istrage i pravde sprovodi se pod rukovodstvom nekog stranog centra moći.

Politikant Đokić traži „međunarodnu istragu” ubistva studentkinje, umesto da dozvoli srpskim organima da sve istraže. Stiska Đokić mlitave pesničice. Preti policiji. Preti Srbiji. Priziva „hiljade studenata” da krenu protiv svoje države. Tako je strancima služio i general Živković uoči Drugog svetskog rata. Homoseksualac koga su Britanci s lakoćom kupili i ucenili. I od Srbije ništa nije ostalo!

Pozadinsku podršku mu daje Zoran Roglić, dekan Hemijskog fakulteta. Rodom je iz Kotora, a zna se da je nadbiskup genocida Stepinac govorio da „svaki kamen Boke Kotorske govori hrvatski”. Nikad Roglić za sebe neće reći da je Srbin. Nikad pravoslavac. Tipičan obrazac agenta hrvatske službe. Prepoznaćete ga po praznom bezizražajnom pogledu. Roglić je izjavio da „portiri nemaju pravo da pretresaju studente” i time potvrdio da mogu da unesu bilo šta na fakultete.

Zajedničko im je da su poluobrazovani mediokriteti. Bez dovoljno znanja i integriteta. Bez karaktera. Obojica u „taočkoj” krizi, kako polupismeni rektor kaže. Deluju iz senke. Podržavaju zapadnu vouk „kulturu” i LGBTQ. Svi su deo „Proglasa” po meri stranaca. Autonomiju univerziteta tumače kao da im je sve dozvoljeno. I petarde i droga. I seks. Posebno LGBTQ kombinacije. Ujedinjuju ih bolesne političke ambicije. I lova.

Bitange štetočinske, to što ste uvukli decu zarad tuđih interesa – to vam nikada nećemo oprostiti. I to što neki profesori FPN-a daju desetke studentima blokaderima, a onim drugima šestice.

Đokićev otac je izdžikljao iz antisrpskog titoističkog britanskog šinjela. Prezire „Srbe seljake”. Roglić je očigledno prohrvatski, prikriveni katolik. Druži se sa onima čija je parola „Srbe na vrbe”. Đokić ne ide na zakazani razgovor sa predsednikom Vučićem, ne sme ni na jedno pitanje da odgovori predsednici parlamenta. A ja bih i Đokića i Roglića pitao: Za koje strane službe radite?

Koji god da je odgovor, dobro znamo da uvek prednjači hrvatska obaveštajna agencija. Zato nije slučajno napravljen vojni savez Zagreb–Tirana–Priština. I kako kaže predsednik Vučić: „Naviknuti su Hrvati da budu uz one koji bombarduju Beograd kao 6. aprila. Nadam se da ćemo u budućnosti morati da razgovaramo i gradimo bolje odnose, a da Srbija i srpski narod ne budu unižavani.”