Moj deda nije akademik

U društvu koje je odjednom postalo opsednuto „pedigreom“ i u kojem se porodična stabla crtaju kao propusnice za višu klasu, slušamo neverovatne priče o plemićkim korenima, predsednicima SANU i rodbinskim vezama sa genijima poput Tesle.

Kao da obraz i pravo na stav dolaze isključivo kroz krvnu liniju sa velikanima, pa makar te veze bile i plod najobičnije laži. Ali, dok se neki kite tuđim perjem i prisvajaju tuđe biografije da bi nahranili sopstvenu sujetu, dopustite mi da pokvarim taj prosek. Moj deda nije bio akademik.

Nije sedeo u kožnim foteljama, niti je bio Nikola Hajdin da bi mu se ime klesalo u mermer. Moj deda je bio častan toplički seljak. Čovek čija je jedina „titula“ bila ispisana na dlanovima — hrapavim i ispucalim od zemlje i čelika. Bio je metalostrugar, čovek koji je preciznost učio od mašine, a životnu mudrost crpeo iz te iste zemlje koja je 1917. godine krvarila u Topličkom ustanku. On potiče od onih ljudi koji nisu čekali proglase iz bečkih ili pariskih salona da bi znali šta je sloboda. Potiče od naroda koji je jedini u okupiranoj Evropi podigao ustanak protiv zavojevača, braneći kućni prag onim što ima — puškom, sekirom i čistim srcem.

Ima nečeg duboko tragikomičnog u potrebi da se izmišlja srodstvo sa akademicima kako bi se opravdala sopstvena važnost. To nije samo pitanje tačnosti, već pitanje karaktera. Ako ti je potreban Nikola Tesla u porodičnom stablu da bi tvoja kritika imala težinu, onda tvoja sopstvena reč ne vredi ništa. Moj toplički seljak me je naučio da je laž najveća sramota i da se u Toplici čovek meri po tome koliko može da izdrži, a da ne poklekne. Naša „plava krv“ je ona koja je natopila toplička brda u odbrani časti, a ne ona koja se falsifikuje u intervjuima.

Ta opsesija „pedigreom“ zapravo je uvreda za svakog srpskog domaćina. Dok se neki kriju iza tuđih doktorata, moj deda je stvarao vrednost sopstvenim rukama, vaspitavajući potomke da vole svoju zemlju bez interesa. Njegov „akademizam“ bio je u tome što je znao da prepozna čoveka u mraku i prevaru umotanu u svilene reči. Biti unuk čoveka koji je život proveo između struga i brazde za mene je veći ponos nego baštiniti bilo koji lažni orden ili prisvojeno prezime. Jer, lakše je kititi se tuđim uspesima nego biti dostojan potomak onih koji su Toplicu učinili neosvojivom tvrđavom morala.

Zato, neka drugi mašu tuđim porodičnim stablima kao dokazom veličine. Ja biram ono što sam naučio u srcu Toplice: da se istina ne meri slavnim rođacima, već čestitošću kojom koračaš drumom. Moj deda nije bio akademik. Bio je radnik, Srbin i ljudina. A to je titula koja se ne krade iz tuđih biografija, već se zaslužuje krvlju, znojem i obrazom.