Kolumna Dragutina Matanovića: Drugi svetski rat i revizija istorije

Kolumna Dragutina Matanovića o Drugom svetskom ratu.

Drugi svetski rat nije počeo u Evropi, i nije počeo 1939. godine. Sve je krenulo od japanske invazije Kine 1937, a završilo se 1945. u Japanu. Tačnije 2. septembra, kada je na američkom vojnom brodu koji je uplovio u Tokijski zaliv Japan potpisao kapitulaciju. Posle Hirošime i Nagasakija.

Taj se deo danas planski potiskuje – Amerikanci su našli interes u strateškom partnerstvu sa Japancima. A Brisel i Berlin su pronašli zajedničkog neprijatelja u Aziji – Kinu. Kad se stvari tako postave, zarad „viših interesa“ i amnezija može da se plati.

U takvom „novom čitanju“ istorije, zločini sila Trojnog pakta i njihovih pomagača se relativizuju, „kontekstualizuju“, a po potrebi i rehabilituju. Već viđena praksa posebno je zaživela u baltičkim zemljama i još nekim bivšim sovjetskim republikama. Tako autohtone nacističke pokrete treba prikazati kao oslobodilačke – protiv „sovjetske komunističke tiranije“. Najvažnija tačka revizije istorije Drugog svetskog rata jeste da se najpre izjednače nacizam i komunizam, a potom skrene pažnja isključivo na komunistički teror.

Revizija istorije je identitetski projekat sa ciljem – nije „šta se desilo“ već „ko smo mi u odnosu na to“. Prošlost se prepravlja kako bi se opravdali trenutni politički ciljevi. Društvena elita Evrope hoće da „zaboravi“ periode nemačkog nacizma ili kolaboracije sa nacizmom, holokaust, počinjene zločine. Istorija se namešta poput švedskog stola sa koga se uzima samo ono što odgovara određenim nacionalnim i političkim interesima. U skladu sa izrekom Džordža Orvela – „Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost“.

Prema revizionističkoj logici, nacisti su prošli kroz sistem denacifikacije i svoje su grehe „okajali“, a sada je neophodno Rusiju baciti na kolena. U svojim tradicionalnim rusofobnim idejama, Zapad ide dotle da minimizira i grandioznu, natčovečansku borbu ruskog naroda da se savlada nacifašistička hidra. Već godinama traju napori da se, delimično kroz pseudonaučna objašnjenja, a još više kroz film i druge vrste propagande, kao ključno bojište u Drugom svetskom ratu prikaže Normandija.

Sovjetska vojna operacija „Bagration“ se potiskuje u zaborav. A to je bio glavni napad Crvene armije protiv nacističkih trupa u Belorusiji 1944, koji je doveo do uništenja nemačke Grupe armija Centar i jedan je od najvećih poraza Vermahta tokom Drugog svetskog rata. Iz istih kuhinja se Ukrajinski front koji je nastupao prema Balkanu, a koji je nazvan po geografskoj odrednici, predstavlja maltene kao jedinica popunjena samo Ukrajincima. I na taj način šalje poruka da nisu Srbiju 1944. oslobodili Sovjeti, pretežno Rusi, sa srpskim antifašističkim snagama, već Ukrajinci. I zato valjda Beograd ne treba da bude zahvalan Moskvi, već današnjem Kijevu.

Na Moskvu se više ne juriša olako kao kada su se u tu avanturu dali Napoleon i Hitler. Ali propaganda i dehumanizacija Rusa nemaju baš zanemarljive efekte. U Aušvicu, 80 godina nakon što ga je oslobodila Crvena armija, savremeni „ruski agresori“ su izostavljeni sa ceremonije obeležavanja jubileja. S druge strane, ustanak u Norveškoj protiv nacizma, koji je počeo u proleće 1945, postaje ključno važan. U takvoj podeli sasvim je nebitno to što je norveški pokret otpora dao nekoliko hiljada žrtava u borbi protiv fašizma, dok su Rusi izgubili preko 27 miliona ljudi, a mi Srbi više od 1,2 miliona.

I da ne zaboravimo – u formiranju nove nemačke vojske, Bundesvera, angažovani su pre svega „oprobani stari“ kadrovi, koji su vojno iskustvo stekli boreći se u Hitlerovoj vojsci. Isto je bilo i u NATO-u. Tako je Adolf Hojzinger, jedan od osnivača savremenog nemačkog Bundesvera, njegov prvi načelnik generalštaba i kasniji komandant Vojnog komiteta NATO-a, bio pripadnik Vermahta. Tokom 1944. proveo je čak 41 dan kao vršilac dužnosti šefa kabineta glavnokomandujućeg nemačkih oružanih snaga. Pogodili ste – to je u tom trenutku bio Adolf Hitler.

Predsednik Vučić je nedavno tačno i hrabro ocenio da se zahvaljujući „mekoj moći“ Zapada istorijske činjenice preispituju, pa danas neki „kao da zameraju Crvenoj armiji na pobedi nad fašizmom“.

Dok se 9. maj u Rusiji i mnogim drugim zemljama proslavlja kao Dan pobede nad nacističkom Nemačkom, u Evropskoj uniji se 9. maj obeležava kao Dan Evrope, u znak sećanja na usvajanje Šumanove deklaracije 1950. o evropskom ujedinjenju.

Ipak, 81 godinu nakon završetka Drugog svetskog rata, u jednom evropskom narodu ništa se nije promenilo. Srbi su i u junu 1941. znali da će kad-tad doći do sloma Nemačke, od onog trenutka kada je udarila na Rusiju. Oni nad čijim glavama su padale bombe i 1999, solidarišu se i sa onima iz Hirošime – instiktivno znaju da im se desilo nešto užasno.

A 9. maja, uprkos tolikom novcu koji su zapadni moćnici uložili za promenu svesti, Srbi znaju šta slave. Dan pobede nad nacizmom, trijumf slobode nad tiranijom i zlom.

P.S. Aleksandar Vučić: „Dan pobede 9. maj ostaje večni simbol nepokornosti i herojstva naših naroda. Srbija neće dozvoliti pokušaje revizije istorije.“