Kolumna Dragutina Matanovića: Crna Gora – od dva oka do dva slova u glavi

Kolumna Dragutina Matanovića o Crnoj Gori.

Crnogorska nacija nije prirodno nastala – ona je veštački projekat. Nije se izgradila kroz istorijski proces u kome se jedna zajednica tokom vekova samoosvešćuje, kulturno oblikuje i politički artikuliše, nego je posledica državnog i ideološkog inženjeringa. Taj proces je ubrzavan kad god je bilo potrebno da se srpski korpus razbije, da se srpsko istorijsko pamćenje amputira i na njegovim ostacima podigne nešto novo, poželjno i Zapadu lako za upravljanje.

Najveća podvala u tom „nastanku“ nije tvrdnja da Crnogorci nisu Srbi već insistiranje na odricanju od sopstvenog porekla. Svesno se gradi slika da srpstvo u Crnoj Gori nije dokazani temelj državnosti, kulture i duhovnosti. Da se ono što je bilo normalno proglasi devijacijom, a izuzetak – pravilom.

U 20. veku je počela sistematska proizvodnja novog crnogorskog identiteta. Jedan od prvih ideologa bio je Sekula Drljević, koga danas u Podgorici uzdižu kao „vizionara“, iako je politički simbol antisrpskog projekta. Drljević je tokom Drugog svetskog rata, u saradnji sa okupatorom, radikalizovao taj narativ do otvorenog neprijateljstva prema srpskom identitetu i pravoslavlju. On otvara put Crne Gore od srpske Sparte do antisrpskog bastiona.

Milovan Đilas, tada mladi komunista, započinje svoju političku karijeru sa istim ciljem kao i Drljević – Crnogorci nisu Srbi. Đilasov otac je odbio da prihvati rasparčavanje srpstva: „Ako Crnogorci nisu Srbi, onda Srba nema.“

Komunisti su nakon 1945. imali jasan politički cilj – slabljenje srpskog faktora unutar Jugoslavije. Srbija je, po njihovom shvatanju, bila „prevelika“ i „previše istorijski utemeljena“. Bilo je neophodno podeliti Srbe na one u Srbiji, one u Bosni, gde će vremenom postati „Bosanci“, zatim Srbe u Hrvatskoj koji će kroz jugoslovenstvo biti kroatizovani, dok će se Srbi u Crnoj Gori proglasiti posebnom crnogorskom nacijom.

Već na popisu 1948. „Crnogorac“ je kodifikovan kao posebna nacionalna kategorija unutar nove države. Srpski identitet je guran u stranu kao znak političke sumnjivosti. Ko je previše isticao srpstvo – bio je „reakcionar“, „velikosrbin“, „monarhista“, „klerikalac“. A ko je prihvatao novu formulu – bio je „napredan“.

Ponovo ključnu ulogu igra Đilas. Učestvovao je u streljanju nedužnih srpskih seljaka, podržavao pregovore o predaji Kosova Albaniji, da bi kasnije postao disident i liberal. U društvu Latinke Perović, majke tzv. Druge Srbije, borio se protiv „srpskog nacionalizma“, naročito devedesetih godina. U to vreme na Srbiju su se obrušile mnogobrojne NVO čiji je rad bio utemeljen upravo na njegovoj ideji.

Devedesetih crnogorska identitetska konstrukcija dobija državni suverenitet kao instrument. Drljevićevu ideju nastavlja Milo Đukanović, Srbin komunista koji je naprečac postao Crnogorac i liberal. Za vreme njegove vladavine Crna Gora je pretvorena u mafijašku državu. Formirana su dva najveća kriminalna klana na evropskom tlu – Kavački i Škaljarski.

Pod okriljem zapadnih sila, izlazak Crne Gore iz SRJ odvijao se u dve faze. Najpre pod dirigentskom palicom Havijera Solane, koji je bio generalni sekretar NATO-a tokom agresije 1999, lideri Srbije i Crne Gore potpisuju 2002. sporazum o preuređenju odnosa. Savezna Republika Jugoslavija se 2003. transformiše u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, da bi 2006. usledio referendum u Crnoj Gori. Za otcepljenje je trebalo da glasa više od 55% izašlih birača – bilo ih je tačno 55,5%. O nepravilnostima, pojavi hiljada dotada nepostojećih birača, frenetičnoj podršci antisrba iz Srbije, regiona i zapadnih centara moći, kao i nesposobnoj vladi u Beogradu, mogla bi da se napiše knjiga.

Posledica je slabljenje Rezolucije SB UN 1244, koja se odnosi na suverenitet i teritorijalni integritet SR Jugoslavije, na radost Albanaca i zapadnih antisrpskih krugova. Formiranje nezavisne Crne Gore utrlo je put samoproglašenju tzv. Kosova 2008. godine.

Milo Đukanović je 2017. uveo Crnu Goru u NATO i time se privremeno zaštitio od krivičnog gonjenja. Posle njegovog pada sa vlasti, Entoni Blinken, tadašnji državni sekretar SAD, pružio je punu podršku novim vlastima protiv organizovanog kriminala – čime su direktno targetirani Đukanovićev politički sistem i ljudi u vrhu DPS-a.

Na Balkanu su Srbi ostali jedini narod kome su ugrožena ljudska prava. Iako u Crnoj Gori živi preko 32 posto Srba, suočavaju se sa brojnim problemima, ali to „borcima“ i „borkinjama“ za ljudska prava deluje ispravno, tj. u skladu sa agendom koju sprovode već stotinu godina.

Zato su na proslavi dve decenije od otcepljenja zajedno bili svi koji su došli na vlast zahvaljujući borbi protiv Mila Đukanovića i glasovima srpskog naroda, a u društvu sa istim tim Đukanovićem, najgorim antisrbima i protivnicima SPC. Vesela ekipa Milojka Spajića, raspopa Miraša Dedeića, Ranka Krivokapića, Gojka Perovića, uz blagoslov Mitropolije crnogorsko-primorske, i mnogih poslanika DPS-a. Bio je tu i Andrija Mandić. Antisrpskom „festivalu“ nije prisustvovao samo Milan Knežević, lider Demokratske narodne partije.

Milan ima moralnu čvrstinu i nepokolebljivost, on zna da čuvanje obraza u teškim vremenima zahteva ogromnu žrtvu. Kako je verovao Petar II Petrović Njegoš, dela učinjena u ime časti osiguravaju večni život kroz sećanja potomaka.

P.S. Aleksandar Vučić: „Srbija je prihvatila svaku odluku građana Crne Gore na demokratski i civilizovan način. Doživljavali smo vas kao sestre i braću i hteli da živimo u istoj državi sa vama.“