Kolumna Dragutina Matanovića: Hibridna revolucija i proizvodnja mržnje

Postoji jedan trenutak u svakoj revoluciji koji je važniji od svih parola i političkih zahteva. Trenutak kada čovek poveruje da više nema potrebe da sluša drugoga. Kada zaključi da je svaki dijalog suvišan, da je svaka drugačija misao pretnja i da protivnik ne zaslužuje pravo da govori.

Upravo taj trenutak smo videli u Frankfurtu na promociji „Proglasa“. Ono što je trebalo da bude tribina pretvorilo se u linč. Grupa koja sebe smatra demokratskom, evropskom i liberalnom, pokazala je da je spremna da ućutka svakoga ko misli drugačije. Da ga siledžijski izbaci iz sale.

Suština obojene revolucije koju mesecima posmatramo u Srbiji nije borba za demokratiju. Za pravdu. Nije reč samo o političkom sukobu. Reč je o klasičnom primeru manipulacije masama.

Još je Gistav le Bon, u svojoj čuvenoj „Psihologiji gomile“, objasnio da pojedinac u masi prestaje da bude pojedinac. On gubi kritičko rasuđivanje i reaguje isključivo psihologijom krda. Odgovornost se rasplinjuje u kolektivu, a razum ustupa mesto strastima.

Mehanizam je uvek isti. Najpre se stvori zajednički neprijatelj. Potom se proizvede strah. Zatim se neprestano ponavljaju jednostavne parole. Laž i izmišljotine postaju idejno oružje. Na kraju se svaka rasprava svede na pitanje moralne podobnosti. Niste više samo neistomišljenik. Vi ste zlo koje treba eliminisati iz javnog prostora. Po potrebi i fizički.

U Srbiji je poslednjih godinu dana vidljiv gotovo školski primer tog delovanja. Najpre je bilo potrebno stvoriti figuru apsolutnog neprijatelja, što je započeto skandaloznom emisijom „Vladalac“ i nastavljeno odvratnim serijalom „Junaci doba zlog“ na televiziji N1.

Onda je bilo neophodno sve koji ne podržavaju proteste i blokade pretvoriti u intelektualno i moralno inferiorna bića. Počelo se od etikete „sendvičara“, a kulminiralo stvaranjem mita o prljavim i zlim „ćacijima“. Nije slučajno ta reč dobila skoro demonski status.

Takođe, svakom totalitarnom pokretu nužna je dehumanizacija protivnika. Zato je od samog početka Aleksandar Vučić dehumanizovan. Za blokadere on nije čovek. A kada protivnik prestane da bude čovek, onda više nema prepreka za mržnju i neograničeno nasilje prema njemu.

Istorija nas uči da je svaki građanski sukob počinjao upravo na taj način. Nisu ljudi odmah uzeli oružje već su prestali da jedni druge doživljavaju kao pripadnike istog naroda i kao ljude koji imaju pravo na svoje mišljenje. Posebno je opasno kada se politička borba pretvori u satanizaciju čitavih društvenih grupa. Zato su prostorije SNS-a paljene, zato su njihovi pripadnici brutalno napadani i zverski udarani.

A najopasniji primeri masovne manipulacije su laži koje mogu da proizvedu nesagledive posledice.

Slučaj „zvučnog topa“ je drastičan primer. Mesecima je deo javnosti preko luksemburških medija ubeđivan da je država protiv sopstvenih građana iskoristila ovo drastično sredstvo sile. Optužbe su iznošene kao nesporna činjenica, bez ijednog validnog dokaza. Nijednog. Cilj nije bio utvrđivanje istine već proizvodnja besa i još veće mržnje.

Slično je bilo i sa izmišljotinom o tragičnoj smrti mladića u Valjevu. Pre nego što su činjenice utvrđene, društvene mreže i luksemburški mediji već su konstruisali opasan politički narativ. Nije se čekala istina. Tražila se priča koja će proizvesti bes.

To je suština hibridnog rata.

Njegov cilj nije samo promena vlasti. Da jeste, sve bi se završavalo na izborima. Cilj je mnogo dublji: uništavanje poverenja u institucije, razaranje obrazovnog sistema, slabljenje države, urušavanje autoriteta Srpske pravoslavne crkve i trajno zavađanje naroda. Eventualno izazivanje bratoubilačkog rata.

Najopasnije oružje savremenog hibridnog rata nije tenk. Nije ni raketa. To je algoritam. Nekada su masama upravljali govornici na trgovima. U dvadesetom veku – radio i televizija. Danas tu ulogu imaju društvene mreže.

Algoritmi ne služe da ljudi čuju različita mišljenja. Naprotiv. Oni svakoga zatvaraju u sopstveni eho-balon. Korisnik vidi i sluša samo ono što potvrđuje njegove predrasude. Nema potrebe da se čuje i razume druga strana.

Upravo zato deo javnosti danas iskreno veruje da u Srbiji više ne postoje politički protivnici već isključivo politički neprijatelji. Zato je svaki razgovor nemoguć.

Zato argumenti više nikoga ne zanimaju. Ne gradi se dijalog već se organizuje kolektivni pritisak.

Ključnu ulogu u hibridnom ratu imali su Šolakovi mediji, kao politički akteri od samog početka. Takvu ulogu su im dodelili zapadni centri moći. A kada medij postane aktivista, zbogom činjenicama. Dobar dan propagandi – antidržavnoj, antinarodnoj.

Scene iz Frankfurta pokazuju kako izgleda društvo u kome je mržnja postala politički program i kako izgleda trenutak kada publika postaje bezumna rulja. Frankfurt je primer procesa u kome se pod parolom demokratije, slobode i tolerancije uvodi novi oblik totalitarizma.

A svaki totalitarizam počinje istom rečenicom: „Ti nemaš pravo da govoriš“. Kada to čujete, znajte da više nije ugrožen samo jedan čovek. Ugrožena je sloboda svih.

P.S. Aleksandar Vučić: „Blokaderi nisu spremni da kažu izvinite. Zato što smo mi ljudi niže vrste, ja sam zlo, a svi su ćaci.“