Kolumna Dragutina Matanovića: Potonuće istorijske Crne Gore – od Njegoša do Milojka

Mojkovačka bitka predstavlja jedan od najslavnijih događaja u srpskoj i crnogorskoj istoriji. Vođena je na Badnji dan i Božić 1916. u okolini Mojkovca, kada je Vojska Kraljevine Crne Gore, iako brojčano i tehnički nadjačana, uspešno zaustavila austrougarsku ofanzivu i time omogućila srpskoj vojsci proboj preko zavejanih planina Crne Gore i Albanije do jadranske obale. Mojkovačka bitka je ostala simbol vrhunskog vojničkog čojstva i junaštva. Simbol ujedinjenog srpstva.

Zahvaljujući ovom otporu, glavnina srpske vojske, kralj Petar I i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević uspešno su prešli na albansku obalu, odakle su evakuisani na Krf, da bi kasnije formirali Solunski front i oslobodili otadžbinu. Ne zaboravimo – decenijama je Srbija svoju braću iz Crne Gore pomagala, sve do ujedinjenja 1918. godine. Posle pobede Srbije u Prvom svetskom ratu preci današnjih Crnogoraca i Srba u Crnoj Gori smatrali su Srbiju svojom državom, a srpski narod svojim narodom.

I kako smo od „dva oka u glavi“ i dva bratska naroda došli do antisrpstva Milojkove Crne Gore? Davno je to počelo. Posao na rasrbljavanju Crne Gore otpočeo je ustaša Sekula Drljević. Ali Komunistička partija Jugoslavije i titoisti odigrali su ključnu ulogu u institucionalizaciji crnogorskog identiteta. Oduvek je bilo jasno, i na tome je veliki Njegoš insistirao – biti Crnogorac je regionalno shvatanje, a biti Srbin etničko i kulturno shvatanje. Oduvek i zauvek. Antisrpske komunjare su Crnogorce, kroz sisteme svoje totalitarne komunističke države, školstvo i ustavni poredak, definisali kao zasebnu naciju. Tako su posle 1945. nastali Crnogorci i što je još tragičnije dvonacionalni Srbi – malo Srbi, malo ostrašćeni Crnogorci. Kmetske duše koje se nacionalno opredeljuju zavisno da li duva maestral ili bura.

„Posao“ titoista nastavio je Milo Đukanović. Njegov rođak Blažo Đukanović bio je general i četnički komandant, koji je po naredbi Draže Mihailovića svoj štab preselio u manastir Ostrog i poginuo 1943. u borbi sa partizanima. Braneći do kraja života pravoslavnu svetinju.

Hodajući komunističkim ideološkim stazama, Milo Đukanović je krenuo u obračun sa dva najjača stuba kolektivnog pamćenja jednog naroda – crkvom i jezikom. Srpska pravoslavna crkva nije samo verska institucija nego identitetski temelj oko kojeg se srpski narod okuplja. Ona je istorijska i duhovna vertikala, od srednjovekovne Zete do Petrovića.
Milogorci su zato ciljano stvorili „Crnogorsku pravoslavnu crkvu“. Ona nije nastala kao plod narodne duhovne potrebe već kao politički instrument, osnovan 1993. kao NVO u policijskoj stanici.
Kruna tog procesa bio je pokušaj da se SPC kroz Zakon o slobodi veroispovesti 2019. faktički istisne iz svoje imovine i istorijskog prisustva, a da se parastruktura legitimiše kao „državna crkva“. To je bio najotvoreniji primer kako je veštački identitet uvek primoran da koristi prisilu – da otima.

Zatim je na red došao jezik. Ova operacija predstavlja čistu simboličku alhemiju – srpski jezik, kojim se govorilo i pisalo vekovima, preimenovan je u crnogorski. Azbuci su dodata dva slova, što je nazvano „kodifikacijom“. Posle referenduma 2006, Ustav Crne Gore iz 2007. proglasio je „crnogorski“ za službeni jezik. Usledio je niz poteza – promene školskih programa, udžbenika, medijske terminologije.
Tri su ključne stvari. Prvo, ovako krupne političke promene u Crnoj Gori nikada ne bi bile moguće da iza njih nisu stali pomenuti dvonacionalni Srbi – jugonostalgičari i ideološki naslednici komunista. Drugo, ne bi bile moguće da je na čelu SAD bio Donald Tramp i njegova ideologija MAGA. Treće, u Crnoj Gori od 600.000 stanovnika skoro 35% se izjašnjava da su Srbi i najmanje 25% glasa za srpske stranke. U Crnoj Gori je preko 60% pripadnika SPC i više od 50% ljudi govori srpskim jezikom. To ukazuje da su politički obrti u budućnosti mogući i realni.

Zato se Berlinu i Briselu žuri da „zakucaju“ Crnu Goru u EU i postave joj Hrvatsku za gaulajtera. Znaju dobro montenegrini i crnogorske ustaše da bi u slučaju slobodnog izbora i produžetka vladavine ideologije MAGA većina građana Crne Gore definitivno izabrala srpsku nacionalnost i svetosavsko pravoslavlje.
Ceo „Gorski vijenac“ Petar II Petrović Njegoš, znameniti crnogorski vladika, vladar i pesnik, veliki Srbin, posvetio je „Prahu oca Srbije“ Karađorđu Petroviću, koga slavi kao vaskrsitelja srpske slobode.
Sve to nije važno ni Milu Đukanoviću ni Milojku Spajiću. Oni su priznali nezavisno Kosovo. Tri puta su Srbe proglasili genocidnim narodom. Slali su vojnike na Kosovo, na proslavu hrvatske „Oluje“ svoje vojne izaslanike. A na sednici crnogorskog parlamenta njihovi poslanici govore isključivo protiv Srbije i Vučića, sa neopisivom mržnjom.

I da bude jasno – crnogorska nacija kao antisrpski projekat nije „oslobođenje“ nego otuđenje. Nije dodavanje identiteta nego brisanje korena. Nije izgradnja države nego nametanje suprotnosti kroz propagandu. Ipak, jedino su trajni kulturno nasleđe i istorijsko pamćenje i to nijedan politički inženjering ne može da izbriše.

P.S. Aleksandar Vučić: „Najveći broj ljudi u Crnoj Gori govori srpskim jezikom, koji nije službeni jezik, i to govori o antisrpskoj prirodi režima, ali i da su došli na vlast isti ili još i lošiji od onih koji su bili predstavnici režima Đukanovića.“