Kolumna Dragutina Matanovića: Srebrenica – politička instrumentalizacija zločina

Kolumna Dragutina Matanovića o Srebrenici.

Srebrenica je 1993. proglašena „zaštićenom zonom“ UN, uz dogovor o demilitarizaciji koji nikada nije sproveden. Dok je teško naoružanje formalno povučeno, oko same enklave nastavile su se vojne aktivnosti. Dodatne kontroverze donele su tvrdnje pojedinih učesnika da je srebrenička tragedija bila plod političkih kalkulacija Sarajeva.

Hakija Meholjić, tadašnji šef policije u Srebrenici, rekao je da im je Alija Izetbegović 1993. na sastanku preneo navodnu ponudu Bila Klintona da se dopusti ulazak srpskih snaga u Srebrenicu i izvrši pokolj 5000 Bošnjaka, što bi poslužilo kao povod za vojnu intervenciju NATO-a. Sumnje u to da je muslimanska strana pripremala ovakav scenario podgreva i činjenica da su komandant 28. divizije tzv. Armije BiH Naser Orić i brojni njegovi oficiri povučeni iz enklave nekoliko meseci pre početka srpske operacije.

Kontroverzan je i broj žrtava. Na mezarju u Potočarima nalazi se broj 8732, koji se najčešće koristi u propagandne svrhe, iako tog podatka nema u zvaničnim dokumentima. Prema „Bosanskom atlasu zločina“ Mirsada Tokače, ubijeno je 6867 ljudi, dok je Haški tribunal u slučaju Krstić naveo 7000–8000, u slučaju Popović 5336–7826, u slučaju Tolimir 4970–6000.

Tokača je svojevremeno izjavio da je na spisku žrtava „genocida“ 500 osoba za koje je utvrđeno da su živi, kao i da je u Memorijalnom centru Potočari sahranjeno 70 ljudi koji u julu 1995. nisu bili u Srebrenici. Tu je i slučaj Sulja, oca direktora Memorijalnog centra Emira Suljagića, koji je kao pripadnik tzv. Armije BiH poginuo 24. decembra 1992. napadajući selo Voljavica kod Bratunca. Koliko je još ovakvih slučajeva?

Srebrenica je veliki zločin, ali je problematična njegova karakterizacija. Efraim Zurof, bivši višedecenijski direktor Centra „Simon Vizental“ u Jerusalimu, u nekoliko navrata je naglasio da je počinjen težak ratni zločin, ali ne i genocid. Njegov argument je da su snage VRS razdvojile muškarce od žena, dece i staraca, koji su prebačeni na teritoriju pod kontrolom tzv. Armije BiH, dok su ubijeni vojno sposobni muškarci. Sličan stav izneo je i izraelski istoričar Gideon Grajf, koji je osporavao kvalifikaciju genocida, tvrdeći da nije postojala namera uništenja Bošnjaka kao naroda.

Ovakav pristup se bazira na pravnoj definiciji genocida utvrđenoj Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida UN iz 1948. godine. Termin „genocid“ može se primeniti samo kada postoji namera potpunog i neselektivnog uništenja svih pripadnika jedne grupe – muškaraca, žena i dece, kao što su bili Holokaust ili genocid u Ruandi.

I pojedini muslimanski istoričari kao Besim Spahić razotkrivaju kako izgleda politička instrumentalizacija da bi se krivica svalila na Srbe. Spahić je više puta upozorio da se namerno zanemaruje broj „bošnjačkih žrtava palih od ruku muslimanske strane“: „Recite mi, većinom ste ovde Bošnjaci, je l' tako, što nema 4397 međusobno ubijenih muslimana u Cazinskoj krajini.“

U svemu ovome potpuno se zaboravljaju srpske žrtve. Bošnjački mediji, posebno TV Sarajevo i BHT, izveštavajući o 11. julu, uporno su prenosili političke poruke koje Srebrenicu postavljaju kao trajni temelj političke mobilizacije Bošnjaka. Emitovali su celodnevne specijalne programe uživo iz Potočara.

Umesto da 11. juli ostane dan sećanja na konkretne ljude i njihove sudbine, komemoracija se pretvorila u prostor za obračun sa političkim protivnicima. Srbima i srpskim narodom. Posebno zabrinjavaju i upozoravaju izjave bošnjačkih zvaničnika o „ponovnom rađanju istih ideologija“ ili „opasnosti od ponavljanja zločina“.

Planski se stvara utisak da je odgovornost za zločin trajno vezana za ceo jedan narod. Slike kolona ljudi, bol porodica koje ukopavaju ostatke najmilijih, postaju moćno sredstvo političke upotrebe i produbljivanja podela između srpskog i bošnjačkog naroda. Prošlost se koristi da bi se produžio politički sukob i podstakao novi.

Pokazalo se koliko je bio u pravu predsednik Vučić u maju 2024. u Njujorku u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, povodom glasanja o Rezoluciji o genocidu u Srebrenici. Tada je rekao da ta rezolucija neće doneti pomirenje u regionu, već nove duboke podele, kao i da se njome otvara prostor za nametanje kolektivne krivice celom narodu, iako je odgovornost za zločine individualna.

U tom kontekstu treba posmatrati i zlokobni događaj sa komemoracije iz 2015. godine – pokušaj ubistva Aleksandra Vučića, koji je bio došao u Potočare da oda počast žrtvama. Dočekan je zvižducima, uvredama i salvom kamenica. Kamen je pogodio Vučića u lice, razbio mu naočare i primorao obezbeđenje da ga kroz podivljalu masu izvuče do vozila.

Umesto da taj dan, posvećen sećanju na srebreničke žrtve, bude trenutak za poruku mira, pretvorio se u prizor nasilja. Bezbednosne agencije u BiH i Tužilaštvo BiH pokrenuli su istragu, ali nije bilo presuda za organizovanje ili izvršenje napada.

Vučić je rekao da su poznata imena napadača i upitao kako bi reagovala međunarodna javnost da se to dogodilo nekom drugom političkom lideru. Vučić je uveren da nikada niko neće odgovarati jer „protiv Srba je sve dozvoljeno, a protiv drugih nije“.

P.S. Aleksandar Vučić: „Treba da pokažemo pijetet prema žrtvama u Srebrenici, to činim i ovog puta i uvek ću... Uvek se duboko naklonimo žrtvama, a to šta drugi rade, neka rade svoj posao.“