Predrag Azdejković: Šta smo naučili iz pisma Bojane Maljević?

Studentsko-blokaderski pokret obavijen je velom tajni od samog početka. Krije se program, krije se lista, kriju se lideri, kriju se izvori finansiranja, a odluke se donose daleko od očiju javnosti. Upravo bi zato pismo Bojane Maljević koje je procurilo u javnost moglo da bude jedan od najvažnijih političkih dokumenata jer nam daje uvid iza kulisa studentsko-blokaderskog pokreta i pokazuje kako funkcioniše njegova unutrašnja politička logika.

A ta logika, sudeći po njenom pismu, mnogo više podseća na mehanizme političke kontrole nego na novu demokratsku kulturu koju su studenti blokaderi mesecima obećavali građanima.

Slušali smo da studenti blokaderi donose drugačiju politiku od one protiv koje se bore. Međutim, iz pisma Bojane Maljević saznajemo da se iza zatvorenih vrata raspravlja o mehanizmima kontrole ljudi koji će biti na izbornoj listi i kandidata koje su upravo studenti birali, proveravali i za koje tvrde da su najbolji među najboljima. Upravo tu nastaje paradoks koji pismo razotkriva. Ako su kandidati prošli sve provere i ako su zaista najbolji među najboljima, zašto je potrebno dodatno ih vezivati izjavama, vetima i pravilnicima? Ili studenti blokaderi ne veruju sopstvenom izboru ili nikad nisu ni planirali da njihovi kandidati budu samostalni politički akteri.

U svom pismu glumica, producentkinja, aktivistkinja i profesorka Maljević - kako se sama potpisuje - piše da su "oni" stali uz studentsko-blokaderski pokret ne zato što je ponudio nove ljude, nove vođe ili novu ideologiju, već novi način razmišljanja o politici, koje je zasnovano na poverenju, solidarnosti, otvorenosti i odgovornosti. Ne znam u kojem paralelnom univerzumu živi mnogotitulna gospođa Maljević, ali studentsko-blokaderski pokret je sve osim zasnovan na vrednostima koje spominje. Solidarnost sigurno nisu pokazali s porodicama žrtava koje im nisu dozvolile da politički zloupotrebljavaju tragično nastradale u padu nadstrešnice u Novom Sadu, već su ih najstrašnije vređali i ponižavali da su se prodale vlastima. O otvorenosti je još teže govoriti u pokretu u kojem se svaka kritika ili drugačije mišljenje automatski proglašavaju izdajom, a neistomišljenici etiketiraju kao ćaci i linčuju na društvenim mrežama. Preuzimanje odgovornosti sigurno nisu pokazali kada je njihova koleginica Milica Živković poginula na Filozofskom fakultetu. Ali smo svedoci konstantnog nasilja nad onima koji politički drugačije deluju, misle i glasaju.

Maljevićeva je u pravu kad kaže da je lako prepoznati autokratiju kod drugih, ali je teško prepoznati u sopstvenom delovanju, što podseća na novozavetnu opomenu da vide trn u tuđem oku, a ne primećuju balvan u svom. Autokratija u studentsko-blokaderskom pokretu ogleda se u tome da se pokušava naći mehanizam kako da se kontrolišu ljudi koji će biti na studentskoj listi bez studenata, kasnije i narodni poslanici, jer izgleda da u svoje kandidate, sve zajedno, nemaju ni malo poverenja. Zbog tog nepoverenja u kandidate sa liste, koji su izgleda kvarljiva roba, tražili su da potpišu izjave, koju je Maljevićeva odbila da potpiše. Nažalost, sadržaj te izjave nije procurio u javnost.

Ovde se, međutim, otvara jedno mnogo važnije pitanje. Autokratija podrazumeva koncentraciju političke moći u rukama onoga ko tom moći zaista raspolaže. U demokratskom sistemu politički legitimitet stiče se na izborima, kada građani nekome daju mandat da ih predstavlja, ali se s njim stiče i politička odgovornost. Upravo zato deluje paradoksalno da se mehanizmi političke kontrole uspostavljaju još pre nego što je ijedan glas osvojen. Ako kandidati tek treba da dobiju poverenje građana, ko je taj ko već danas smatra da ima pravo da ih obavezuje, usmerava ili kontroliše? Ko donosi odluke, po kojem osnovu i na osnovu čijeg demokratskog legitimiteta? Ako odgovor na ta pitanja nije poznat javnosti, onda se nameće još jedno pitanje - da li će budući narodni poslanici zaista biti samostalni politički predstavnici građana ili tek politički proksiji anonimnog centra odlučivanja? Jer politički legitimitet i odgovornost nosiće ljudi čija će imena biti na izbornoj listi i glasačkom listiću. Oni će odgovarati građanima, medijima i političkim protivnicima za svaku odluku. Ako, međutim, ključne političke odluke bude donosio neko ko nije izašao pred birače i čiji identitet javnost ne poznaje, onda će politička moć i politička odgovornost biti razdvojene – moć će ostati u senci, a odgovornost će snositi oni koji su dobili poverenje građana. Upravo je to pitanje koje, po mom mišljenju, otvara pismo Bojane Maljević, ali i pitanje ako studenti blokaderi ne veruju ljudima koje su sami izabrali, zašto bi građani Srbije verovali njihovom izboru.

Kako se meni čini, najveći problem nije sama lista, već pitanje ko će njom politički upravljati. Iza izraza poput "naša deca", "naša mladost" i "studenti" krije se anonimni centar odlučivanja čiji identitet javnost i dalje ne poznaje. Građanima će biti predstavljeni konkretni kandidati sa svojim biografijama, integritetom i političkim programima. Oni će izaći pred birače, odgovarati na pitanja medija i sukobljavati se s političkim protivnicima i, ukoliko osvoje mandate, politički legitimitet dobiće isključivo od građana Srbije.

Upravo tada nastaje problem koji, po mom mišljenju, razotkriva pismo Bojane Maljević. Kako zadržati političku kontrolu i upravljati ljudima koji više neće svoj legitimitet crpeti iz anonimnog centra odlučivanja, već iz volje građana? Ako se sudi po onome što je Maljevićeva opisala, odgovor se traži u različitim mehanizmima političkog obavezivanja i kontrole. Umesto politike poverenja, dobili smo raspravu o političkom nadzoru. Umesto nove demokratske kulture, otvoreno pitanje ko zapravo odlučuje i ko će sutra donositi odluke u ime onih za koje će građani glasati.

Zaista me čudi naivnost onih koji misle da će moći da kontrolišu mnogotitulne glave od onog trenutka kada dobiju poslanički mandat i legitimitet na izborima. Oni koji se kriju i koji nisu dobili legitimitet na izborima misle da će moći da kontrolišu one koji su ga dobili? Presmešno!