Kolumna Dragutina Matanovića: Policentrični srpski kulturni prostor – stara latinska podvala

Nova kolumna Dragutina Matanovića.

U srpskom javnom prostoru, kome odavno nedostaje intelektualaca, sve ređe se raspravlja i polemiše o idejama, a sve češće o poreklu onoga ko ih iznosi. 

To nije slučajno.

Nijedna nacionalna podela ne nastaje spontano, niti počinje od nepismenih pojedinaca, već upravo dolazi iz miljea intelektualnih krugova koji su, zarad bolje pozicije u društvu, moći ili novca spremni da žrtvuju i nacionalni interes i državnost.

Kada neprijatelj želi da razbije jedan narod, on ne počinje od granica, nego od ljudi. Lako je uništiti vojsku u kojoj nema rodoljublja, kao što je jednostavno i razoriti institucije kada u njima više nema svesti o državnoj odgovornosti.

Međutim, najteže je podeliti jedan narod, kog vezuje ista tradicija, vera, jezik, kultura, kome su čak i običaji i na najudaljnijim krajevima veoma slični.

Kroz istoriju bilo je više pokušaja podele srpskog naroda upravo po geografskom principu. Namerno je kreirana podela na „Srbe“ i „Srbijance“, koju su protežirali ponajviše austrougarski politički krugovi, a zatim oberučke prihvatili Hrvati. Prolatinski civilizacijski i kulurološki prostor nikada nije mogao da podnese Srbe pa je zato koristio prisvojne prideve. Nazivao nas  je – bosanski Srbi, kosovski Srbi, hrvatski Srbi – u cilju delenja srpskog naroda. A mi smo uvek bili i bićemo samo Srbi.

U cilju razbijanja srpstva Zapad je pristupio novim tehnikama političkog inženjeringa. Umesto stranih propagandista, za taj nečasni i prljavi posao angažovani su domaći intelektualci, predstavljeni kao nacionalni mislioci. Pod plaštom akademskog autoriteta, pojedini domaći „intelektualci“ počeli su da zastupaju ideju kako srpski narod nije jedna kulturna i nacionalna celina, već skup sličnih regionalnih zajednica, od kojih svaka treba da ima sopstveni kulturni i politički centar.

Među promoterima i zagovornicima ove ideje prednjače Dragan Stanić, poznatiji kao Ivan Negrišorac, koji zastupa ideju o policentričnom srpskom kulturnom prostoru, jer kako kaže, srpska kultura istorijski funkcioniše kroz više regionalnih žarišta. Istog je mišljenja i Milo Lompar, blokaderska uzdanica, koji u svojim radovima zastupa tezu da srpska kultura nije vezana za jedan centar, već da istorijski postoji kao jedan policentričan kulturni prostor. 
Ovo nije benigna kulturna teorija. Analiza „duha policentričnosti“ nesumnjivo ukazuje na staru latinsku podvalju sadržanj u načelu „divide et impera“ – podeli pa vladaj.

Prihvatanjem ideja policentričnosti, srpski narod prestao bi da bude jedinstvena nacionalna i kulturna celina, već postao skup regionalnih zajednica, od kojih će svaka samostalno graditi sopstveni identitet, interese i ciljeve.

Sledeći korak će biti i postojanje više srpskih ciljeva, pa će svaki centar, shodno sopstvenoj ideji samostalno otpasti od srpstva – stvoriti svoj jezik od dijalekta, dok će duhovni razvoj potražiti u pokušaju razbijanja Srpske pravoslavne crkve, koja je jedini čuvar i odrednica srpskog identiteta.

Policentrično srpstvo, ukratko, predstavlja razaranje Srbije i Republike Srpske. Konfederalizovanje i rastakanje Srpske pravoslavne crkve. To su opasne ideje gde se Beograd suprostavlja Banjaluci ili Podgorici ili Novom Sadu. To je gašenje srpske istorijske civilizacije.

U ovome leži pozadina ideje koju zastupaju Milo Lompar i njegovi sledbenici, salonski „intelektualci“ – podela i razbijanje Srpske pravoslavne crkve, a potom i stvaranje niza novih nacija, koje će biti međusobno suprostavljene preostalom Srpstvu.

Predsednik Vučić je tačno konstatovao da „kad su počeli da prave pravoslavnu crkvu u Hrvatskoj, Crnoj Gori, osetili su ljudi na vreme o čemu se radi. Da su to uspeli, ne bi nam bila SPC ista kao sad“.

Policentrično srpstvo predstavlja i odricanje od ideje našeg nasleđa, jer ako je kultura jedno, onda zašto nam je potrebno više različitih kulturnih središta, osim ukoliko se ne teži raslojavanju. U ovom smislu, primereniji naslov knjige Mila Lompara bio bi „Duh samoodricanja“, jer je to suštinski i cilj i ideja policentričnog srpstva.

Posledica ideje policentričnosti su i izlivi mržnje velikog broja blokadera na društvenim mrežama, kada su za sopstveni izborni neuspeh optužili našu braću iz Republike Srpske, nazivajući ih „prekodrincima“ i „bosanskim Srbima“ kojima treba oduzeti državljanstvo, zabraniti ulazak u Srbiju, pa čak ih i prepustiti Sarajevu.

Policentrično srpstvo predstavlja samo lepše upakovanu viševekovnu strategiju Zapada koja vodi ka rasrbljavanju i slabljenju srpskog nacionalnog identiteta. A oni drugosrbijanci i slučajni Srbi, koji podržavaju ovu ideju, dokaz su da su najveći srpski neprijatelji obrazovani ljudi, ali kmetske i prodane duše.

Tokom vekova, srpski narod je opstao isključivo zahvaljujući snažnoj svesti o pripadnosti jednoj istoj kulturi, veri i nacionalnoj ideji. 

To je i ideološka doktrina predsednika Vučića. Njegova vrhunska spoljna politika, njegova borba za stalni ekonomski i vojni napredak Srbije, odraz su njegove ideje vodilje – postoje za sve nas samo jedni i jedini interesi – srpski interesi.

P.S. Aleksandar Vučić: „ideja o policentričnom srpstvu, to je smrt srpskog naroda, to je smrt srpske crkve“.