Kolumna Dragane Matović - ''So na ranu": Kako smo zaboravili šta je bilo u budućnosti

Baš kao i vremenska prognoza, i politička predviđanja nisu ništa drugo nego definisanje očekivanja na osnovu prethodnog iskustva.

Kolumnu Dragane Matović za Juronjuz prenosimo u celosti.

U vremenskoj prognozi koriste se merenja za poslednjih 100 godina, koja će vam reći, uprkos kataklizmičnim naslovima u medijima, da su ovaj poslednji, pakleni, juli, pa i avgust, čak za stepen hladniji od onih prošlogodišnjih, koje smo već zaboravili. E, isto vam je i sa politikom. Sve je već bilo, pogotovo u politici, samo ste zaboravili. Zato ću umesto prognoze pred ove izbore da vam ponudim podsećanje.  

Pre 18 godina, posle onih izbora na kojima ni demokrate sa 38 posto glasova, kao ni  radikali sa 29, plus DSS-ovih 11 posto, nisu imali dovoljno za formiranje vlasti, Ivica Dačić, lider socijalista koji su sa 7,5 posto stigli četvrti na cilj u izbornoj trci, odlučivao je ko će vladati Srbijom. To su, ako ste zaboravili, oni izbori na kojima je, kako neki novinari danas ponavljaju, „Dačić zabio nož u leđa Vučiću“ i uprkos obećanju datom aktuelnim predsedniku Srbije da će ga tada podržati pri izboru za gradonačelnika Beograda, napravio koaliciju sa tadašnjim predsednikom Srbije Borisom Tadićem.  

Redakcija Politike tada je dobila informaciju da je najbogatiji čovek u Srbiji – i tada i sada – Miroslav Mišković u prostorijama svog Delta Holdinga organizovao ručak na kome je formirana srpska vlada. Na ručku su pored Ivice Dačića, između ostalog, bili i Milan Beko i Dragan Tomić „Simpo“, još nekoliko uticajnijih srpskih biznismena i ličnosti iz javnog života, a sve pod okriljem američkog ambasadora Kamerona Mantera. Za Miškovićevom trpezom je tada dogovoreno da Ivica Dačić podrži „proevropsku vladu“ Borisa Tadića. U zamenu za ulazak u koaliciju sa do tada smrtnim neprijateljima koji su Slobodana Miloševića izručili Hagu, a prema informacijama koje su potvrdili prisutni na Miškovićevom ručku, Dačiću je predočeno da bi u novoj srpskoj vladi možda mogao da dobije čak i mesto premijera, čime bi se, kako se računalo, umirila ona frakcija SPS-a koja je bila protiv saradnje sa DS-om.   

Ručak je bio samo finale niza sastanaka američkog ambasadora Mantera sa srpskim bogatašima održavanih u klubu „Privrednik“ u Šekspirovoj ulici, kako pre, tako i posle izbora, a sa ciljem da se čelnicima ovog udruženja „objasne“ prednosti proevropske budućnosti. 

Za razliku od svog prethodnika Majkla Polta, koji je srpske tajkune kao što su Miroslav Mišković i Željko Mitrović, stavio na „crnu listu“ Stejt dipartmenta i označio ih kao korumpirane zbog čega im je zabranjen ulazak u Ameriku, Manter je imao pragmatičniji pristup. On je sa srpskim tajkunima negovao redovne kontakte u klubu „Privrednik“, što je proizvelo uticaj o kome su, za razliku od upadljivog ćutanja domaćih medija, pisali neki zapadni mediji koji su tako citirali i neimenovanog evropskog diplomatu koji je rekao da Manter i britanski ambasador Stiven Vordsvort „sede u kokpitu pri formiranju vlade“.  

Osim većine domaćih medija, ćutali su i političari kao što je bio Čedomir Jovanović, tada lider LDP-a, koji je samo pola godine ranije od skupštine zahtevao formiranje anketnog odbora koji će se baviti uticajem Miškovića na vladu, nudeći javnosti dokument da je navodno Mišković Amerikancima nudio da utiče na promenu kursa vlade po pitanju Kosova i približavanje američkim stavovima u zamenu za skidanje sa Poltove „crne liste“. Hitan demanti američke ambasade i Miškovićeve optužbe da je Jovanović bio umešan u njegovu otmicu, mnogi su tada shvatili pre kao potvrdu nego negiranje Jovanovićevih tvrdnji. Međutim, kada je obelodanjeno da je vlada napravljena kod Miškovića u firmi uz posredovanje stranih ambasada, i Jovanović je zaćutao, pa čak i govorio da „nije strašno“ što veliki biznis ima upliva u politiku.   

Elem, Politikino otkriće da je vlada Srbije formirana u Delta Holdingu za Miškovićevim stolom, dovelo je do toga da ponuda Dačiću da bude premijer bude povučena sa stola, što je umanjilo Dačićev pregovarački potencijal zbog čega je na kraju, dobio „samo“ mesto prvog potpredsednika Vlade i mesto ministra policije, što su mesta koja zauzima i danas.  

Jednako koliko je Dačić imao problema da svojoj stranci i svom biračkom telu objasni koaliciju sa onima koji su Miloševića izručili stranom sudu, imao je i Tadić, koji je morao da smisli dobar razlog za vraćanje socijalista na vlast samo osam godina posle 5. oktobra. I tada se neko setio „nacionalnog pomirenja“. Može biti i da je to bio Tadić, mada lično sumnjam. Objasniću zašto. 

Dakle, nacionalno pomirenje je bilo ono čime je Boris Tadić samo probao da opravda vraćanje socijalista na vlast radi sopstvenog opstanka na vlasti.   

„Moj posao je da napravimo nacionalno pomirenje u Srbiji, da se političke snage devedesetih i političke snage koje su vodile Srbiju nakon 2000. godine objedine oko zajedničkih ciljeva, da umirimo stanovništvo, tenzije i nesporazume, da teške reči padnu u zaborav i da pokušamo da u sledeću deceniju uđemo kao stabilna i prosperitetna zemlja“, govorio je tada Тadić pokušavajući da prikrije pravu prirodu sporazuma postignutog posle pregovora za tajkunskim stolovima koji su sve ogolili do stida.  

Da sada objasnim zašto sumnjam da je ova ideja o nacionalnom pomirenju izašla iz Tadićeve glave. Pa zato što, kao što sam tada i napisala u Politici, za nacionalno pomirenje ne treba raditi ništa od onoga što se mora da bi se napravila vlada. Da bi se pomirila nacija mora se, jedino i pre svega, imati – vizija nacije.  

A Tadić je nije imao. Jer da jeste, citiraću profesora Vladimira Vuletića iz tog vremena, znao bi da „nema nacionalnog pomirenja bez radikala“, zato što je, da citiram i Slobodana Antonića otad, „nacionalno pomirenje trebalo da bude sa najvećom strankom iz suparničkog tabora, a ne sa najmanjom“. Da je imao viziju nacije, tadašnji predsednik ne bi od ultimativnog političkog cilja pravio puko političko sredstvo.  

Dakle, nije ovo podsećanje na to kako je Dačić izdao Vučića, niti nagađanje da bi to mogao da uradi opet. Naravno da bi mogao, i možda i hoće. Ne, nije to to. Ovo je podsećanje na propuštenu priliku da se izmirimo. I skoro sigurna prognoza da ćemo posle ovih izbora da dobijemo još jednu šansu. Koju ćemo, kakve smo pameti, verovatno opet i da propustimo.  

Srbija je tada, ako su neki već zaboravili, bila jednako podeljena kao ova danas. Ako vam se danas čini podeljenijom nego onda, to je samo zato što ste od onih koji su poverovali da ni Dunav nikada nije bio plići nego danas, i to zato što ste zaboravili na činjenicu da se merenja vodostaja na reci koja postoji milionima godina rade samo poslednjih 200 godina. Dakle, nije ovo najgora podela koju je Srbija videla, iako neki u to pokušavaju da nas ubede. Samo zađite dublje u istoriju, naći ćete, nažalost, tamo utehu. Neko možda i pouku.