Kolumna Zorana Đorđevića: Dan posle pobede

Postoji trenutak koji politika gotovo nikada ne planira. Ne zato što ne ume, već zato što ga se pomalo plaši.

To nije dan izbora. Nije ni dan protesta, niti dan kada se objave rezultati i pobednici podignu ruke u vazduh. To je prvo jutro posle svega. Jutro u kojem zastave miruju, parole utihnu, kamere odu, a država ostane sama sa svojim računima.

Svaka pobeda izgleda veliko dok traje. Ali istorija je neumoljiv računovođa. Ona ne pamti aplauze, već posledice. Ne broji govore, nego mostove koji nisu srušeni, škole koje nisu ostale prazne, fabrike koje nisu zatvorene i poverenje koje nije izgubljeno. Politika voli vatromet. Država živi od električne mreže. Vatromet traje nekoliko minuta. Mreža mora da radi svakog dana. Najveća zabluda svakog društva jeste da misli kako se pobedom rešava problem. Pobeda ne rešava ništa. Ona samo menja ili ne menja onoga ko je odgovoran da problem reši. Sve drugo ostaje isto. Isti hodnici bolnica. Iste učionice. Isti sudski predmeti koji čekaju na prašnjavim policama. Isti poljoprivrednik koji gleda u nebo više nego u tržište. Isti mladi čovek koji se pita da li da kupi kartu u jednom ili u dva smera. Zato ozbiljne države nikada ne slave predugo. One znaju da je pobeda najskuplji kredit koji politika podigne od naroda. Taj kredit ne vraća se govorima. Vraća se poverenjem. A poverenje nije emocija. Poverenje je najteža infrastruktura jedne države. Most možete izgraditi za dve godine. Poverenje se gradi decenijama, a izgubi za jedno popodne.

Mi na Balkanu često pomešamo pobedu sa pravdom. Kao da će onog trenutka kada jedna strana pobedi svi problemi promeniti vlasnika i nestati. Neće. Nepravda nema partijsku knjižicu. Korupcija ne glasa. Siromaštvo ne navija. Loša administracija ne zna ko je osvojio vlast. One nastavljaju da postoje sve dok ih neko ne zameni boljim pravilima. Tu dolazimo do pitanja koje određuje sudbinu svake države: da li gradimo institucije ili samo smenjujemo ljude?

Ljude je lako promeniti. Dovoljna je jedna odluka, jedan izborni ciklus ili jedan potpis. Institucije se menjaju mnogo sporije. One liče na korenje drveta. Ne vide se, zbog njih se ne dobija aplauz, ali upravo one određuju koliko će drvo izdržati prvu veliku oluju. Narodi koji se zaljube u krošnju, a zaborave koren, obično ostanu bez oba. Zato država nije zbir pobednika. Država je sporazum da će pravila važiti i kada nam ne odgovaraju. Onoga dana kada zakon postane dobar samo dok štiti one na vlasti, prestaje da bude zakon i postaje privilegija. A privilegija je najskuplji oblik nepravde, jer se predstavlja kao normalnost.

Naša najveća politička slabost možda nije u tome što se previše svađamo. Demokratija i jeste uređena rasprava. Problem nastaje kada svaka nova ili nova-stara vlast počinje istoriju od sebe, a svaka nova opozicija veruje da će sa promenom ljudi automatski doći promena sistema. Istina je mnogo manje romantična. Sistem se ne menja govorom. Menja se pravilima koja ostanu na snazi i onda kada se promene oni koji su ih doneli. Veliki državnici nikada nisu gradili državu tako što su pobeđivali protivnike. Gradili su je tako što su smanjivali broj stvari koje zavise od pobednika. To je razlika između politike koja traje jedan mandat i države koja traje jedan vek.

Građanin uostalom ne ustaje svako jutro razmišljajući o ideologiji. On razmišlja da li će voz stići na vreme, da li će dete imati dobrog nastavnika, da li će lekar imati dovoljno vremena da ga sasluša, da li će sud doneti odluku dok je još živ da je dočeka i da li će njegov rad vredeti više od njegove veze. U tim, naizgled običnim pitanjima, krije se čitava filozofija države. Sve ostalo su fusnote.

Možda zato najveća pobeda nije kada pobedite protivnika. Najveća pobeda je kada građanin prestane da razmišlja ko je na vlasti zato što prvi put oseća da sistem radi jednako za sve. To je trenutak kada politika prestaje da bude svakodnevna drama, a postaje dosadna administracija. Paradoksalno, upravo tada država počinje da liči na uspešnu državu. Samo loše uređena društva svakodnevno proizvode istoriju. Uređena društva proizvode predvidljivost.

Na kraju, ostaje jedno pitanje koje bi svako ko traži poverenje građana morao sebi da postavi pre nego što ga postavi drugima: kada prođe slavlje, kada se ugase reflektori i kada ostane samo odgovornost, da li će država biti jača nego što je bila juče?

Jer pobeda nije trenutak u kojem neko osvoji vlast. Pobeda je trenutak u kojem građanin prvi put oseti da država više ne zavisi od toga ko je tog dana pobedio.