Kolumna Dragutina Matanovića: Od Užica do "Srbije u krvi" - opasna spirala političkog nasilja

Najnovija kolumna Dragutina Matanovića.

Miting Srpske napredne stranke u Užicu, na kojem se okupilo više hiljada ljudi, trebalo je da bude još jedan u nizu političkih skupova na kojima građani slobodno pokazuju svoju političku volju. Bio je prijavljen u skladu sa zakonom, ali nije mogao da prođe bez pokušaja blokadera da ga spreče. To je dovelo i do fizičkih sukoba i nasilja, nastavka terora kojem su građani Srbije izloženi već skoro dve godine.

Nasilje, pretnje i teror blokaderi sprovode jer nemaju šta drugo da ponude i jer žele da sve druge, koji nisu kao oni, spreče da bilo šta ponude. Za njih nema drugačijeg mišljenja, poštovanja drugačijeg političkog stava.

Ispred prostorija Gradskog odbora SNS-a u Užicu zabeležen je ozbiljan incident kada je jedan od napadača čekićem nasrnuo na aktiviste ove stranke i policajce koji su se tamo nalazili. U drugom incidentu, blokader je kamenicom od pet kilograma pogodio u grudi snimatelja RTS-a.

Posebnu pažnju izazvao je i snimak na kojem se vidi dete od svega nekoliko godina u prvim blokaderskim redovima, neposredno ispred policijskog kordona. Apsolutna neodgovornost i ludilo odraslih koji su ga tamo doveli. Primenjena je jedna od najužasnijih lekcija iz udžbenika obojene revolucije.

Među oko 200 agresivnih blokadera najviše ih je bilo iz Beograda i Novog Sada. U prvom planu užičkih sukoba našli su se pojedinci od ranije poznati kao najradikalniji deo blokaderskog pokreta. Pre svega propali vođa propale partije – predsednik Demokratske stranke Srđan Milivojević.

Među njima je bio i Luka Pešić, koji je tokom najžešćih sukoba u Užicu, prema objavljenim snimcima i njegovim objavama na društvenim mrežama, podsticao učesnike protesta da nastave sa napadima na policijski kordon. Perić je u februaru javno iskazivao zadovoljstvo zbog napada blokadera na crkvene velikodostojnike u Novom Sadu, uz uvrede upućene patrijarhu Porfiriju. Radikalna mržnja prema institucijama države ide ruku pod ruku sa nepatvorenom mržnjom prema SPC.

U Užicu je bio i Petar Holik iz Novog Sada, koji se opisuje kao jedan od ljudi koji su predvodili najekstremniji deo blokadera. Izuzetno je blizak sa Brajanom Brkovićem, izdankom loze crnogorskih ustaša.

Važno je uočavati ko se nalazi na čelu kolone kada se govori o „mirnim blokadama“. Kada se pozivi na demokratiju završe nasrtanjem na policiju, napadima na novinare, sprečavanjem zakonito prijavljenih skupova i iskazivanjem otvorenog prezira prema državnim i crkvenim institucijama, to nije „političko neslaganje“. Pitanje je kakav se model političke borbe zapravo nudi društvu.

Blokaderska „demokratija“ ne postoji. O tome svedoči uvredljiv komentar studenata Poljoprivrednog fakulteta u blokadi, koji su pristalice vlasti nazvali „robovima“, a one koji podržavaju Vučića „gilipterima, kockarima, narkomanima“.

I tu se dolazi do suštinskog pitanja: ako se demokratija podrazumeva kao pravo da slobodno izaberemo koga ćemo podržavati, šta ostaje od te demokratije kada zbog tog izbora slede izolacija, vređanje i pritisak? Još važnije, šta ostaje od priče o toleranciji kada se oni koji drugačije misle proglašavaju „robovima“, „gilipterima“, „kockarima“ i „narkomanima“?

Jer demokratija nije pravo samo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja. Ona podrazumeva i prihvatanje činjenice da će neko drugi imati pravo na – svoje, drugačije mišljenje.

Zašto se pribegava nasilju u političkoj borbi? Zato što je nasilje, za razliku od argumenta, najkraći put do ućutkivanja protivnika. Ono ne pokušava da ubedi, već da uplaši. Da istera i sa ulice i iz javnog prostora i pošalje poruku da će cenu drugačijeg mišljenja platiti fizičkim posledicama.

Kada se politički protivnik više ne doživljava kao neko koga treba pobediti argumentima i na izborima, već kao neprijatelj koga treba fizički ukloniti iz javnog prostora, nasilje prestaje da bude slučajni incident i postaje političko sredstvo.

Šta se dešava kada se političko nasilje počne opravdavati kao legitiman način borbe? Onda granica više nije između vlasti i opozicije, blokadera i pristalica SNS-a. Ona se pomera na granicu između onih kojima je dopušteno da govore i onih koji moraju da budu ućutkani.

Nasilje, dakle, nije slučajnost koja se tu i tamo dogodi kada političke strasti uzavre. Kada se ponavlja, kada se protivnik sistematski dehumanizuje, kada se ljudi zbog političkog izbora izoluju, vređaju i zastrašuju, ono postaje – politička taktika. Poruka je prosta i zastrašujuća: možeš da misliš, ali samo dok misliš kao mi.

Put kojim nas vode blokaderi odavno je najavio čovek koji se hvalio kako je stavio tačku na SFRJ – Stjepan Mesić. On je najavljivao da će se proces raspada SFRJ završiti sukobom unutar srpskog društvenog i političkog bića i da će se „Srbija kupati u krvi“. Da li je znao šta je plan Brozovih komunista i antisrpskog Zapada?

Plan koji nikada neće biti realizovan!

P.S. Aleksandar Vučić: „Nasilje u Srbiji nikada pobediti neće, jer hrabra, slobodarska, slobodoljubiva i ponosna Srbija im to nikada neće dozvoliti“.